Ako sad ne možete zajedno, kako ćete posle izbora?

Piše: Nikola Grdinić

Pitanje je šta ove izbore čini novim restartom u odnosu na aktuelnu političku krizu i da li na izbore iz istog ugla gledaju političari. Dok se u svijetu izbori gledaju kao nova runda, kod nas političari posmatraju iste kao spasonosno zvono na kraju časa za koji nisu spremili gradivo.

Odgovor na pitanje iz naslova su nam svima dužni navodni pobjednici izbora 30.08.2020. A pitanje je mnogo skupo, čija cijena može koštati građane neizglasavanja budžeta za narednu godinu, disfunkcionalnosti pravnog poretka, čak i očuvanja mira u zemlji.

Direktne svađe, partijska prepucavanja preko medija, igranje gluvih telefona nisu pojave na koje građani nisu navikli, ali su ih vazda skupo plaćali.

Milan ne da Aleksi da bude Premijer, Aleksa ne da Dritanu, Dritan Aleksu skide s čela Skupštine, Medo oće Milojku uši da iščupa, Joko bi na Milači testirao mae-geri, Zdravka zajebavaju k’o kad je bio mali, Goran ih je izdao za vrijeme VIP-ovanja, Lekića, ‘ajde, poštuju, al ne znaju oće li bacit kašiku do kraja sledećeg mandata.

Što je najgore, ne može se pobrojati koji put po redu se ovakva atmosfera ponavlja među potencijalnim ili željenim partnerima na crnogorskoj političkoj sceni. Potencijalni i željeni partneri su naravno u oku birača sitih DPS-a.

A onda se kaže da su izbori najrealnije rješenje. U zdravoj demokratiji sasvim normalna stvar, ali kod nas novi povod za svađu i stvaranje iluzije da smo na novom početku.  Agonija ,,izbora“ i kalkulacija se produžava: U predizbornoj kampanji svakako su važne startne pozicije. Upravljanje ministarstvima, partijsko zapošljavanje, dubinski raspored službenika i namještenika – sami po sebi olakšavaju nabiranje novih mandata.

,,Motivaciona” igra je počela i prva istraživanja javnog mnjenja su lansirana

Stoga vjerujem da nas čeka novi ciklus predizbornog debatnog i klanja saopštenjima. A ako griješim, ako se lako dođe do dogovora o organizovanju izbora, ako ispitivanja javnog mnjenja pokažu da svi mogu biti zadovoljni, idemo u sledeću, deja vu, avanturu – stimulacija biračkog tijela da izađe na izbore.

,,Izađite još ovaj put da branimo državu. Izađite, da branimo Temeljni ugovor. Izađite još ovaj put da branimo ugroženu glavu našeg partijskog prvaka. Izađite još ovaj put da se ne vrate oni. Izađite, sve ćemo vas zaposlit…” Široka paleta prevashodno odbrambenih, zatim emotivno-ucjenjivačkih pa tek onda parcijalno stimulativnih razloga otvoriće se pred nama, samo da izađemo. I izaći ćemo. Razradiće se mašinerija dopirući do zadnjeg punoljetnog stanovnika, taman da će ga na kraju na izbore pozvati najstariji plemenik.

I desiće se izbori. I svi će proglasiti pobjedu. I svi birani će imati više glasova nego onaj tamo neki put. Zadovoljna, obrijana lica u bijelim košuljama će izaći na binicu, sa rukama podignutim u vis, obratiće nam se najavljujući početak pregovora o formiranju nove Vlade već sjutra, čim ispišaju šampanjac.

Onda slijedi sastančić iza zatvorenih vrata, mogu kamere ispočetka da uhvate koju pokrivalicu zadovoljnih lica koja će u narednim satima na sto iznijeti napumpana muda, ambicije, dubinske želje, ambasadorske ,,čestitke“, prljavi veš i svoju viziju podjele izbornog kolača.

Na tom sastanku će se dogovoriti da se još nisu dogovorili, ali će pred nas izaći sa optimizmom i najaviti vrijeme sledećeg druženja.

U vremenu između sastanaka, intenziviraće se lobiranje i konsultacije sa inostranim partnerima čija smo interesna zona, pa će se tako i odlučiti ko je najbolji za guvernadura. Prihvatiće se to neko rješenje, ali će svima ostati nešto da se kriva. I svima će to rješenje biti privremeno, prihvaćeno pod prijetnjom cajtnota i opravdavanja očekivanja birača. Od bruke će se gristi jezici, ćutaće se, gutaće se, trpjeće se, tolerisaće se, a onda će krenuti svađe i pljuvačine.

Možda će i neki novi ljudi doći, novi povodi, novi izazovi, al čini mi se da ćemo se tad opet vratiti na pitanje iz naslova.