Inovacije u poljoprivredi, naročito za područje, terene i klimu kakvom se odlikuje Crna Gora, nasušna su potreba domaće poljoprivredne proizvodnje. Jedna od njih koja se, iz dana u dan, pokazuje sve uspješnijom jeste akvaponija. Ovaj, nadasve, praktični i održivi koncept u našu zemlju stigao je prije desetak godina, dolaskom protođakona Konstantina Dojića na službu u Eparhiju budimljansko-nikšićku.

Akvaponija je, kako nam je pojasnio protođakon Dojić, šef Kancelarije za međunarodne odnose ove Eparhije, kombinacija dva tipa uzgoja: akvakulture, odnosno uzgoja ribe i drugih vodenih organizama i hidroponije, tj. uzgoja biljaka bez zemlje.

,,Principi rada akvaponije bili su poznati mnogim starim kulturama i civilizacijama. Uzgojne splavove su koristili drevni Asteci, dok se simbiotski uzgoj pirinča, riba i pataka u Kini primenjuje milenijumima. Poljoprivredu drevnog Egipta možemo posmatrati kao jedan veliki akvaponijski sistem, kojim upravlja faraon”, uvodi nas, u priču o akvaponijama, otac Konstantin Dojić.

Prema njegovim riječima, moderna istraživanja o akvaponiji započela su u Americi, 1970. godina prošlog vijeka.  

,,U akvaponijskoj proizvodnji se koriste prednosti recirkulatorne akvakulture i hidroponije, a njihove mane se, međusobno, potiru. Akvaponija je simbiotski sistem uzgoja biljaka i ribe gde ribe, svojim metabolizmom, izlučuju otpad koji se, posredstvom mikroorganizama u hidroponijskom delu, pretvara u hranu za biljke. Voda se u ovom ciklusu ne gubi, već reciklira, i ribama se vraća prečišćena i ovazdušena”, pojašnjava protođakon Dojić.

Akvaponija – metoda permakulture

Zbog povoljnih uslova, priča otac Konstantin, ,,biljke rastu brže, sade se gušće, a rad oko njih je mnogo lakši i efikasniji, dok su plodovi ukusniji i kvalitetniji, a upotreba hemijskih sredstava je, praktično, onemogućena jer bi njihova upotreba poremetila balans između tri navedene grupe organizama”.

,,Akvaponija je metoda permakulture, odnosno načina proizvodnje koji je ranijim generacijama bio intuitivno poznat, a koji predstavlja granu ekološkog inžinjeringa, zasnovanog na održivoj poljoprivredi i ekologiji. Permakultura je ekosistem koji u svom centru ima čoveka, koji je njegov sastavni deo. Permakultura deindustrijalizuje poljoprivredu jer čovek više nije eksploatator, nego čuvar Božije tvorevine”, dodao je on.

Ipak, napominje naš sagovornik, akvaponija ima i svoje mane, od kojih je prva – velika inicijalna ulaganja.

,,Druga je da uspeh mnogo zavisi od umešnosti operatera da upravlja sistemom – što je više umetnost nego nauka – dok profit zavisi od njegovog kapaciteta da zadovolji potrebe tri grupe organizama: riba, biljaka i bakterija, te da svoju proizvodnju plasira i održava u različitim tržišnim uslovima”, otkrio nam je protođakon Dojić.

Koncept akvaponije donesen iz Kanade

Prva akvaponija se, u Crnoj Gori, pojavila 2012. godine kad se otac Konstantin, zajedno sa svojom porodicom, doselio iz Kanade, gdje je ovaj način proizvodnje izuzetno popularan.

,,U Kanadi sam se zanimao akvaponijom. To sam, kada sam došao u Crnu Goru, nastavio u svom dvorištu u Nikšiću. Budući da sam radio na EU projektima, u okviru eparhijske administracije, blagoslovom tadašnjeg episkopa budimljansko-nikšićkog g. Joanikija, sada Mitropolita crnogorsko-primorskog, pokrenut je prvi pilot projekat „ARTOS – prilika svima“, koji je za cilji imao zapošljavanje lica sa invaliditetom u inovativnoj akvaponijskoj poljoprivedi, prisjetio se, u razgovoru za ,,Kombinat”, on.

Ideja za realizaciju se rodila kada je, kako kaže, zajedno sa vladikom Joanikijem, putujući potrebama svoje službe, prolazio krajevima Stare Hercegovine i Banjana – gdje je voda pravo blago – posmatrajući težak život ljudi po nikšićkim predgrađima.

,,Na službu u Crnu Goru došao sam kao neko ko je ponikao na beskrajnim ravnicama Bačkog černozema, gde je glad misaona imenica, gde kažu da je zemlja toliko plodna da ako posadiš dugme – niknuće ti kaput. Nikšićki domaćini, na svaki način, pobijaju stereotipe o lenjosti u Crnoj Gori, naročito kad vidiš njihove bašte – gde je svaki pedalj iskorišćen, ne zbog hobija ili rekreacije, nego da bi sebi obezbedili egzistenciju zbog propasti industrijske proizvodnje i teške ekonomske situacije”, rekao je otac Konstantin.

Problem poljoprivrednih proizvođača u Crnoj Gori je, najčešće, voda

Osim toga, konstatovao je on, u ovim krajevima veliki problem je i voda, jer lokalni vodovod smanjuje pritisak u predgrađima u ljetnjim mesecima – da bi ograničio irigaciju – a komunalna policija zabranjuje irigaciju bašti iz vodovoda.

,,Onda, opet, zimske vodene bujice nose sve pred sobom, uključujući i plodnost zemljišta, dok leti reke i potoci usahnu kao da ih nikad nije bilo. Posmatrajući te prilike rodila se ideja da bi moj akvaponijski hobi, u kombinaciji sa mojim zaduženjima na radu na EU projektima u Eparhijskoj administraciji, mogao da se pretoči u opšte dobro na slavu Božiju”, konstatovao je protođakon Dojić.

Pilot projekat je, kako nam je rekao, pokrenut na zemljištu Sabornog Hrama Svetog Vasilija Ostroškog u Nikšiću, gdje služi kao protođakon, imao je za cilj ostvarivanje zaposlenja lica sa invaliditetom u održivoj, a inovativnoj, poljoprivrednoj proizvodnji.

,,Pilot je pokazao da je akvaponijska proizvodnja moguća u lokalnim uslovima, kao i da je ono što piše u raznim, stranim knjigama ostvarivo i održivo u Crnoj Gori – sa domaćom pameću, domaćim materijalima, u domaćim uslovima, kao i da u njemu mogu da rade lica sa invaliditetom koja su, i danas, akvaponijski operateri”, smatra on.

Uspjeh akvaponije u Crnoj Gori: stalni klijenti i akreditovani kurs

Veliki uspjeh tog projekta je, ističe s ponosom otac Konstantin, akreditovani kurs ključne kvlifikacije za operatera u akvaponijskoj proizvodnji, koji je razvijen u saradnji sa Centrom za stručno obrazovanje, Ministarstvom poljoprivrede, Inovativnim klasterom ribarstva ,,ikra akvaponija”, Veterinarskim institutom Novi Sad, Društvom permakulture Crne Gore i firmom ,,Aligrudić” iz Zete.

,,Kroz sledeće tri godine smo učili, radili, probali, padali, ustajali, imali i uspeha i neuspeha, a slobodno mogu da kažem da smatram da je, izuzetno, veliki uspeh to što smo opstali kroz turbulentne 2020. i 2021. godinu”, ističe protođakon Dojić.

Kulture koje su do sada gajili i koje, i dalje, uzgajaju su: paradajz, krastavac, blitva, jagode, brokola, luk, paprika, bosiljak, zelena salata, šaran i pastrmka. Neke su se, tvrdi on, pokazale odlične za klimu Nikšićkog polja, a neke ne.

Pored akvaponije, istovremeno, protođakon Konstantin i njegovi saradnici učili su se i plasteničkoj proizvodnji, organskoj zaštiti biljaka, kao i vještini nabavke odgovarajućih materijala i opreme pogodne za neki budući razvoj, te rješavanju problema i balansiranju cjelokupnog sistema.

,,Nekolilko generacija pripravnika sa Biotehničkog fakulteta je završilo kod nas staž za stručno osposobljavanje visokoškolaca i, time, steklo iskustvo u ovom tipu proizvodnje. Sa njima ćemo, nadam se, nastaviti saradnju.  Proizvodnju obavljamo u kontinunitetu – i leti i zimi. Svaki pokret beležimo i pratimo što će nam, definitivno, pomoći u komercijalizaciji i budućem razvoju”, navodi on.

Najbolji pokazatelj uspjeha je, smatra otac Dojić, to što imaju stalne klijente, uglavnom iz okoline, koji redovno kupuju njihove proizvode.

,,Naravno, ništa od toga ne bi bilo da nisam imao veliku podršku visokopreosvećenog Vladike Joanikija i, uopšte, Crkve koja je, svojim autoritetom i svojim resursima, stala iza ovog poduhvata. Crkva ne promišlja od izbora do izbora, nego u večnost, a za istinsko dobro svoje pastve i njeno spasenje, pa je i bilo prirodno da ovako nešto zaživi upravo u Crkvi”, dodao je otac Konstantin.

Crnogorski poljoprivrednik najneefikasniji na području Zapadnog Balkana

On, pak, podsjeća na to da nije jedini sveštenoslužitelj koji se bavi poljoprivredom i inovacijama u njoj jer to, odvajkada, radili su i rade mnogi manastiri. 

,,Na području naše Eparhije budimljansko-nikšićke, kao i u Mitropoliji crnogorsko-primorskoj, mnogi manastiri se bave ribarstvom, voćarstvom, stočarstvom, lekovitim biljem, vinarstvom i drugim granama poljoprivrede i uvek se trude da svoj rad usklade sa zakonima prirode – koje je Bog ustrojio, prateći i najnovije trendove i naučna dostignuća i primenjujući ih. Prirodno je za hrišćanina da nastoji da tvorevinu Božiju ‘radi i čuva’, kako je nekoć Praroditeljima dato u poslušanje u Edemskoj bašti. Prirodno je za manastire da teže održivosti, prehrambenoj i ekonomskoj samodovoljnosti, a da pritom ne promišljaju do sledeće tržišne konjukture, ili do sledećih izbora, nego daleko u budućnost”,  podsjetio je on.

Nasuprot tom duhu, nažalost, po statistikama, crnogorski poljoprivrednik je najneefikasniji od svih poljoprivrednika Zapadnog Balkana. Kao jedan od razloga otac Konstantin navodi to što su posjedi usitnjeni.

,,Nema puno plodnog zemljišta, a u centralnim i južnim krajevima vodosnadbijevanje je problematično ne samo za poljoprivredu, nego i za ljudsku upotrebu. S druge strane, postoji jaka potražnja za organskim, lokalno proizvedenim, ekološki i društveno prihvatljivim proizvodima. Oko 40 000 domaćinstava se bavi poljoprivredom, a solidna proizvodna baza kadra, preostala iz doba industrijske proizvodnje u Crnoj Gori, kao i velika motivacija mladih da se vraćaju selu i oplemenjuju svoja predačka imanja i baštine, sada sa internetom i novim idejama, opet, u savremenom kontekstu, predstavljaju šansu gde akvaponija može da pomogne”, ocijenio je otac Konstantin.

Sveti Petar Cetinjski je, svojevremeno, bio inovator

Ono što je, po pitanju ove priče, svakako, najzanimljivije jeste činjenica da je akvaponiju, kao nešto trenutno najprogresivnije u ovoj oblasti, u Crnu Goru donijela upravo Crkva koju, u javnom diskursu, jako često optužuju za ,,nazadnjaštvo”.

,,Po svojoj prirodi, Sveta Crkva je tu da čuva nepromenjenu ‘veru, jednom predanu svetima’. Međutim, mogu se ispisati čitavi tomovi o ljudima Crkve, svetiteljima koji su kroz vekove, nekom oprobanom inovacijom, donosili praktičnu korist svojoj pastvi”, prokomentarisao je, kratko, ovu autorovu konstataciju protođakon Dojić.

On podsjeća da ne treba ići dalje od Svetog Petra Cetinjskog, koji je u Crnu Goru donio inovaciju koja je spasila mnoge od gladi – uzgajanje krompira.  

,,Sveti Petar je nastavljač dela Svetog Save i njegovih učenika, koji su doneli vodenični točak i sunčani sat, kao i mnoge sorte voćki u ove krajeve. Primera, zaista, ima mnogo. Naravno, nije osnovna delatnost Crkve da se bavi inovacijama – nego da čuva i širi nepromenjenu veru jednom predanu svetima – ali su ovakve i slične stvari deo pravoslavnog hrišćanskog etosa”, izjavio je on.

U današnje vrijeme, u opštoj inflaciji nepotrebnih reči, previše stimulansa i opšte umreženosti, pošteni i stvaralački rad je, tvrdi naš sagovornik, često bolje svjedočenje vjere od, uobičajenog, propovijedanja riječima.

,,Pošten rad i domaćinski odnos prema državi treba da bude primer i narodnim prvacima i vođama samo, nažalost, pritvorstvo, izvrdavanje obaveza i zloupotreba prava, kao i život ‘na foru’ postaju pravilo. Palom čoveku je lakše osuditi, podceniti ili upropastiti tuđ rad, nego takmičiti se u dobru. To je nešto što nam je ostalo iz prethodnog perioda gde je Crkva, kao i sa njom skopčana hrišćanska etika, bila potpuno skrajnuta”, zapazio je protođakon Dojić.

Akvaponija u Crnoj Gori pobija stereotip(e) o ,,nazadnosti” Crkve

Uvreženi stereotip o nazadnosti Crkve, uviđa naš sagovornik, potiče iz prethodnog perioda gdje je ,,ateistička propaganda ljude zarazila „sajentizmom – idolopoklonstvom nauci i materijalističkom pogledu na svet”.

,,Jedno je poštovati nauku i koristiti njena dostignuća, a drugo je slepo sve opravdavati naukom. Isti taj period, gde leže uzroci naših problema, razvio je pogled na svet koji je skopčan sa stavom: ‘radio ne radio, svirao ti radio’, kao i ‘brigo moja pređi na drugoga’, gde je zadovoljstvo i konzumacija životni cilj, sam po sebi, a stvaralaštvo i stvaranje – bilo ono u vidu povećavanja stada ovaca, novog freskopisa ili nove IT tehnologije – uzaludan i beskorisan posao”, mišljenja je otac <konstantin.

Ovakav stav, kaže on, prožima sve pore društva.

,,U vremenima iza nas u naše institucije se uselila kultura neodgovornosti, raskrčmljavanja, zloupotreba i, uopšte, jednog nesavesnog odnosa prema javnom dobru. Javne institucije se, dosta često, a opet stereotipno, smatraju izvorom bogatstva, imovinske sigurnosti i najboljim sredstvom poboljšanja socijalnog i materijalnog položaja. Sasvim je drugačiji odnos ljudi prema Crkvi i njenoj misiji upravo zbog te, da se tako izrazim, institucionalne kulture koju Crkva baštini. Pritom, sličan je odnos i kada je reč o našim komšijama drugih veroispovesti”, sumirao je, u najkraćem, on.

Ipak, bez obzira na to, nastavlja otac Dojić, u našim javnim institucijama ima mnogo svijetlih primera savjesnih ljudi koji, vrlo odgovorno, obavljaju svoj posao i služe javnom interesu.

,,Bez takvih ljudi i takvih institucija ovakav projekat, nikad, ne bi bio moguć. Bez dobronamernih, znavenih, posvećenih, objektivnih ljudi sa integritetom u javnoj upravi – koji su spremni da odgovore na svaku pozitivnu novinu i koji prepoznaju dalekosežnost pojedinih inicijativa – nikada ne bi bilo moguće da razvijamo ovakve i slične projekte”, ustvrdio je on.

Crkva prepoznata kao partner u inovacijama i od strane EU

Za sami kraj našeg prvog dijela razgovora, zaključuje protođakon Konstantin Dojić, treba imati u vidu da je Srpska Pravoslavna Crkva u Crnoj Gori, kao vjerska zajednica, prepoznata i priznata kao značajan društveni činilac i ravnopravani partner za saradnju pred institucijama Evropske Unije, sa kojom sarađuje čitavu deceniju.

,,Ovaj stav je duboko utkan u pravne i vrednosne tekovine EU, bez obzira na kojekakve, oportunistički motivisane, mandarine Briselske birokratije i njihove tlapnje.  Kao društvo smo se opredelili za Evropsku Uniju, ali onu Evropsku Uniju gde su prava Crkve zagarantovana civilizacijskim i pravnim tekovinama. Sve verske zajednice, pa i Srpska Pravoslavna Crkva, imaju svoje mesto i ulogu u javnoj sferi”, zaključio je, u prvom dijelu našeg razgovora, šef Kancelarije za međunarodne odnose Eparhije budimljansko-nikšićke, protođakon Konstantin Dojić.

Nastaviće se…