Čovek ne sme zaboraviti svoje mogućnosti

,,Pozorišna igra za mene predstavlja umetnost koja je u najbližoj vezi sa prolaznošću života jer je i ona sama stvar trenutka. Postoji uvek samo sada i posle nema vraćanja trake… Moja generacija je odrastala uz ratove, izbeglice, bombardovanje, strah… Raspad te dobre države. Nije nam ostalo ništa osim priča. Sada kada je ta generacija odrasla na pričama o nekoj boljoj zemlji koje nema i nemaštini koje ima, ne može da se ostvari… Svako ko želi da se ozbiljno bavi bilo čime, a ne samo da pristane na to da bude šraf u mehanizmu, potisnut je u podzemlje.“

Teatar – to magijsko mjesto koje miri trenutak i vječnost; daske iz kojih izviru pomirene i uigrane suprotnosti i dalje se šire u beskrajne mogućnosti čovjeka i njegove igre. To je samo jedna od bezbroj asocijacija o pozorištu koje možemo doživjeti u razgovoru sa Nenadom Lančuškim, profesorom filozofije i dramskim piscem iz Novog Sada.

Sa našim sagovornikom smo prošli kroz pregled nekoliko njegovih djela koje toplo preporučujemo crnogorskoj teatarskoj publici, a takođe smo se dotakli osnovnih filozofskih principa koji su Nenada vodili kroz stvaralački proces.

Pored teatra, drame, igre prošli smo i kroz izazove današnje umjetnosti, ali i kroz stremljenja jedne generacije koja je rasla iz pepela srušenih vrijednosti, snova i mogućnosti, a čiji je spas, čini se, upravo sve marginalizovanija umjetnost.

Kad se javilo interesovanje za dramu? Da li je to nešto što datira iz djetinjstva, ili je skorijeg datuma?

Moja ljubav prema pozorištu počinje tek kada sam došao na studije u Novi Sad. Kolega i ja smo gledali repertoar Srpskog Narodnog pozorišta i tamo videli nešto što bi nama kao brucošima koji studiraju filozofiju bilo interesantno. Radi se o Kamijevom komadu „Nesporazum’’. Ja sam se tresao od uzbuđenja posle te predstave. Počeo sam redovno da posećujem pozorište, da čitam dramske tekstove, a kasnije i da ih pišem i da izvodim performanse.

Pozorišna igra za mene predstavlja umetnost koja je u najbližoj vezi sa prolaznošću života jer je i ona sama stvar trenutka. Postoji uvek samo sada i posle nema vraćanja trake. Svako novo izvođenje neke predstave ima novu i neponovljivu energiju, na ovaj način ni dramska književnost nije mrtvo slovo na papiru jer se piše upravo za izvođenje. 

Da li je za tebe dramsko pisanje stvar trenutne inspiracije, nadahnuća, ili je više riječ o zanatu koji podrazumijeva stroga pravila i koji se mora naučiti?

I jedno i drugo. Svakako da ideje dolaze spontano, ali se onda na njima mora mnogo raditi da ne bi ostale sirove. Zato postoje studije dramaturgije na kojima se uči, između ostalog, kako se piše dramski tekst. Sa druge strane mislim da je sa svakom vrstom pisanja tako. Možete imati koliko god hoćete dobre ideje, ako to ne znate zanatski da spakujete onda nijedan tekst neće biti dobar. Isto kao što se mora naučiti kako se piše dramski tekst, tako se mora naučiti kako se piše novinski članak, filmska kritika, naučni rad ili bilo koja druga vrsta teksta.

Budući da nisi studirao dramaturgiju, kako si se učio dramskom zanatu?

Poznajem ljude iz sveta pozorišta koji su mi ukazali na šta treba da obratim pažnju. Njihovi saveti su bili od velike pomoći. Takođe uvek mi je u glavi i savet moje majke koja mi je kad god sam nešto učio govorila da se zanat ne uči, nego se krade. To radim i danas, čitam druge dramske pisce i gledam kako su oni pisali i razvijali narativ i svoje likove u tekstu.

Sa izvođenja na Poetariumu-u. Foto: Privatna arhiva

Sa druge strane ja ne mislim da znam da pišem dramske tekstove već da se i dalje tome učim. Volim za sebe da kažem da sam u tom pogledu samouk. Ja sam dramski pisac, naivac. 

„Cvrčak i mravi”, adaptacija basne, nedavno objavljene na Kombinatu, pokazuje kako marljivi radnici oličeni u mravima osporavaju vrijednost rada umjetniku, oličenom u cvrčku, da bi potom shvatili da bez njegove muzike ni oni ne mogu raditi sa zadovoljstvom. Kakav je položaj umjetnika danas? Mogu li „mravi” razumjeti da je i „cvrčkov” rad jednako koristan i da li im on uopšte treba?

Nemam pojma da li mogu, to zavisi od njih. Kod mene u tekstu su shvatili da im je teško da rade bez muzike. Ali zamislite tvrdoglave mrave koji ne žele da shvate da im nedostaje cvrčkova svirka. I to bi moglo da bude. Takvi mravi bi onda svoj život sveli na rad i odmor, a jedino zadovoljnstvo bi im bilo da ugode svom stomaku.

Prost čovek i živi upravo tako, nema kulture u svom životu koja bi ga oplemenila i ispunila. Ovim tekstom sam želeo da pokažem kako umetnost daje smisao čoveku, jer ne postoji osoba koja nije konzument neke umetnosti. Ona je duševna hrana. Nema čoveka koji ne voli da sluša muziku, gleda filmove, ide u pozorište, čita romane, stripove, ili barem nešto od svega toga. Od umetnosti se živi, a hrana je potreba. Ne možete birati da li ćete da jedete ili nećete, ali umetnost možete da birate.  

U ovom, kao i nekim drugim djelima likovi govore u stihu, što asocira na ranije epohe dramskog stvaralaštva. Zašto se povremeno odlučuješ za taj vid izražavanja?

Zapravo je poetski teatar nešto što je veoma aktuelno. Mnogi dramski pisci danas pišu u stihu. U „Cvrčku i mravima“ sam se odlučio na to jer je ovaj komad nemenjen deci, a stih i rima je nešto što bi im svakako držalo pažnju. Na nekim drugim mestima mi se učinilo da bi nešto bilo efektniјe ukoliko bude otpevano ili izgovoreno u stihu.

Lančuški sa glumcima iz predstave ,,Priča o feniksima”; Foto: Facebook stranica CEKOM-a

U Kombinatu je objavljena i tvoja „Radio dramska minijatura” – „Svetlost i njegova senka”, koja je veoma zanimljiva sa aspekta filozofskog mišljenja. Pošto tvoji likovi sami ne znaju, reci mi kao autor, šta su, ili ko su svjetlost i sijenka u ovom „segmentu za slušanje i mišljenje”?

To su suprotnosti koje imaju isti izvor. Ne postoji senka bez svetlosti. Ne postoji nepostojanje bez postojanja. Inače nemam običaj da analiziram spostvene fikcijske tekstove. To bi bilo kao kada bi objašnjavao šta sam hteo da kažem, a sve što sam hteo da kažem sam već rekao u svom tekstu. Na čitaocu, slušaocu ili gledaocu je da sudi.

Razgovor između svjetlosti i sijenke doslovno izgleda kao igra svjetla i sijenke u sobi. Koliki dio tvog pisanja čini iracionalna igra, a koliki sistematičan, racionalan rad?

Iracionalna igra nije rad, ona je upravo to što kažete – igra. Ona postaje rad kada se tu umeša ratio – razum, koji sve to krene da sistematizuje. Onog momenta kada sednem da nešto napišem to prestaje da bude iracionalna igra i postaje sistematičan rad, valjan onoliko koliko sam ja uspeo da unapredim svoje sposobnosti pisanja. A sa druge strane kvalitet same priče će zavisiti od toga koliko sam igru uspeo da očuvam sistematizujući je.

Svjetlost i sijenka, iako ne znaju ni ko su, ni odakle dolaze, ipak traže smisao, razlog da bi opstali i, pronalaze ga u pjevanju. Da li svaka ličnost mora da pronađe za sebe taj razlog, svoj sopstveni smisao?

Ne mora. Ali bi za tu ličnost bilo dobro da pronađe razlog kako bi stvorila vlastitu suštinu. Dakle, kao što kaže Sartr – mi prvo postojimo, pa tek onda kreiramo vlastitu suštinu. U današnjem društvu nismo po rođenju unapred predodređeni za ovo ili ono. Socijalna pomeranja tokom trajanja jednog životnog veka mogu biti ogromna, što u srednjem veku na primer nije bio slučaj. Živimo u svetu ogromne količine izbora, međutim čoveku je teško da se odredi jer ide linijom manjeg otpora. Bira za sebe najlakše kako bi izbegao zamor i zbunjenost kojom je okružen.

Iz predstave ,,Priča o feniksima”

Sada je već jasno da je poslednja decenija donela ogroman tehnološki napredak i da će čovek u budućnosti biti određen tehničkim uređajima bez kojih neće moći da zamisli svoju svakodnevicu. Već sada ne može. Pametni „telefoni” koji su ustvari mali računari su postali gotovo deo našeg sоpstva. Nosimo ih svuda sa nama i koristimo stalno kao da su deo našeg tela. Čovek ne sme da zaboravi da može da odabere i druge mogućnosti, a ne ono što je trend i opšte prihvaćen način života. Ipak se nismo rodili sa tim telefonima.  

Tvoju prvu veću dramsku cjelinu „Priča o feniksima”, objavio je „Centar za kreativno odrastanje mladih” 2016. a takođe je i izvođena u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović“ u Zrenjaninu. Možeš li nam nešto reći o toj postavci?

Gledati kako likovi koje sam napisao oživljavaju bilo je jedno od najboljih iskustava koje sam imao u životu. Interesantna je bila interpretacija mojih likova od strane pojedinih glumaca koji su ih tumačili jer naravno da nisu to u potpunosti bili isti ti likovi iz mog dramskog teksta, ali je svaki glumac ušao u suštinu lika na svoj način. Razlikovali su se od likova iz mog teksta ali su suštiniski bili ono što ti likovi jesu. Svakako, način režije koju potpisuju Smiljana Tucakov i Dušan Kalejski, uvođenje hora, kao i izbor autorske muzike koju su radili Dušan Kalejski, Predrag Karanjac i Boba Vidrić za ovu predstavu, dočarava teskobnu atmosferu komada na autentičan način. Ono što je najvažnije iz čitavog ovog projekta jeste prijateljstvo koje se rodilo posle i koje traje do dan danas sa mnogima iz CEKOM-a.

Balada o feniksima govori o generaciji nesrećnih, obrazovanih, ali neostvarenih ljudi koji žive u mučnoj atmosferi mržnje. Otkud tolika mržnja među bližnjima?

To je priča o mojoj generaciji koja ne razume starije generacije od sebe, jer su oni živeli u jednom mirnom bogatom društvu, u Jugoslaviji (ne želim da ulazim u politiku tog društva), ali činjenica je da su naši roditelji dobro živeli tamo. Moja generacija je odrastala uz ratove, izbeglice, bombardovanje, strah… Raspad te dobre države. Nije nam ostalo ništa osim priča. Sada kada je ta generacija odrasla na pričama o nekoj boljoj zemlji koje nema i nemaštini koje ima, ne može da se ostvari. Nema prostora da se ostvari.  Svako ko želi da se ozbiljno bavi bilo čime, a ne samo da pristane na to da bude šraf u mehanizmu, potisnut je u podzemlje. Kako ne bi bilo besa u toj situaciji? Nije to mržnja prema bližnjima, to je nagomilani bes koji hoće negde da izađe. A bes je nekontrolisan, može da se izlije i tamo gde ne treba.

Svjestan si kafkijanske dijagnoze bolesnog društva, kojom se i sam baviš, ali zapravo i tražiš lijek. Kažeš, kroz usta jednog od aktera: „Ja samo hoću da govorim o onima koji ni ne pomišljaju na pepeo iz kojeg su se izlegli, već lete tako visoko da ih svi ostali vide kao male iskre svemirske prašine bačene u beskraj“. Da li je to potraga, ili početak potrage za lijekom? Ko su zapravo feniksi?

Feniks umire i ponovo se rađa iz svog pepela. Mi smo generacija raspadnute Jugoslavije jer smo odrastali zajedno sa njenim raspadanjem i raspadanjem jednog sveta dvadesetog veka. Ali nas nije briga za Jugoslaviju, jer je se ne sećamo, mi smo rođeni u njenom pepelu. Mi letimo, to sam video i vidim u želji da se ostvarimo, ali nemam pojma gde i kuda. Nemamo temelj. Temelj je pepeo.  

„I ja sam Ognjen“, naziv je tvoje nove, neobjavljene drame, koja je ušla u uži izbor na konkursu za originalni domaći dramski tekst Sterijinog pozorja 2019/2020. Šta to znači za tebe lično? Očekuješ li da će ti to olakšati publikaciju knjige, ili postavku u pozorištima?

Znači pre svega potvrdu toga da sam donekle savladao pisanje dramskog teksta. To je pozitivna kritika od strane ljudi koji se bolje od mene razumeju u dramu. A što se tiče ostalog, to je i dalje borba jer ne čeka niko da se ja pojavim sa dobrim tekstom i da ga oberučke prihvate.

Krvava igra u kojoj dominira Hamletovska atmosfera prikazuje borbu za vlast među članovima porodice na dvoru. Ubijen je prestolonaslednik Ognjen, ali kralj ne vjeruje da je on mrtav, pa nastavlja da ubija Ognjene. Čini se da ima više Ognjena. Ko je zapravo Ognjen?

Ognjen ima više značenja u ovom komadu. Ognjen je univerzalni neprijatelj vlasti. Čak i kada je vlast učvršćena ukoliko je diktatorska i autokratska, ona mora da proizvede svog neprijatelja makar bio on i imaginaran. O tome piše i Orvel u romanu 1984. i „Životinjskoj farmi“. Sa druge strane, Ognjen predstavlja i žrtvu ali i pobunjenika i osvetnika. Možda je na kraju krajeva svako od nas Ognjen, zapaljen iznutra, prepun vatre. Poigravao sam se u ovom komadu sa problemom identiteta.

Da li si tražio izdavača, ili nekog ko bi bio zainteresovan da postavi ovu predstavu?

Dramski tekst je teško objaviti kao samostalno delo. Ali se nadam da će se uskoro naći u nekom od domaćih časopisa koji objavljuju dramske tekstove. Za sada je zainteresovana jedna rediteljka iz Novog Sada, međutim još uvek smo u potrazi za produkcijom. Kovidno stanje naravno sve to dodatno otežava i zbog nedostatka novca i zbog pandemijskih mera.

Postoji li neki alternativni teatar u Novom Sadu gdje se mogu odgledati kvalitetne predstave? I ako postoji, reci nam malo više o tome.

Alternativni teatar u Novom Sadu praktično ne postoji kao takav, međutim ne računajući INFANT, mogu da se pogledaju i alternativne i kamerne predstave i u SNP-u i u Újvidéki Színház-u. Ali meni najdraži su ipak studentsko pozorište „Promena“ i inkluzivno pozorište Per.Art. Tu se zaista igra srcem. Međutim ja volim i velike predstave da gledam i klasiku, ponekada odem i na balet i operu, kao i na svirke i performanse. Scenka umetnost je moja strast.

Osim drame, baviš se i pisanjem filmske kritike, proznih i esejskih tekstova. Možeš li reći gdje su sve objavljivani tvoji tekstovi?

Moj prvi tekst je objavljen na portalu Škrip 2014. godine i to o predstavi „Galeb“ Tomija Janežiča. Taj tekst nije bio prava pozorišna kritika već više neki esej o mojim uvidima i utiscima o predstavi, iz ove perspektive dosta pretenciozan. Posle toga nisam više nikada napisao ni jedan tekst o nekoj predstavi već sam počeo da se bavim pisanjem drame i priče. Išao sam na radionice kreativnog pisanja Udruženja građana „Kružok“ gde sam upoznao mnogo kvalitetnih i interesantih ljudi i pisaca. Kao rezultat tih radionica objavljen je zbornik radova pod nazivom „Dva ista čoveka“ (2015). Pored toga, priče sam uglavnom objavljivao u časopisu „Zvezdani Kolodvor“ i na nekim internet portalima KC Luna, Paradocs, Afirmator, a uskoro smo 2016. Aljoša Tomić i ja pokrenuli i Filmozofiju strave. Usledilo je objavljivanje „Priče o Feniksima“ i izvođenje u NP „Toša Jovanović“ u Zrenjaninu. Od tada sam uglavnom posvećen pisanju drame i istraživanju dramskog narativa.


Čitajući tvoj prozni tekst „Profesor Kiprovski“, primijetio sam na kraju priče veoma vješt, gotovo dramski obrt. Kakva je razlika između pisanja proznog i dramskog teksta? Šta je za tebe zahtjevniji posao?

Zahtevnije je pisanje dramskog teksta. Vi u prozi možete kroz deskripciju da kažete šta god hoćete, a to kada pišete za scenu ne važi jer to što hoćete da kažete morate da kroz radnju i karakter lika da pokažete publici. Dramaturgija je kao programiranje. Da bi sve to radilo na sceni kako treba, morate da sve uklopite, svaki i najmanji element mora imati svoju narativnu funkciju.

Osnivač si i urednik bloga Filmozofija strave koji je posvećen teoriji i kritici horor filma. Zašto si se odlučio za taj žanr?

Filmozofija strave je projekat mog prijatelja Aljoše Tomića, kolege filozofa, a inače profesionalnog strip koloriste i strip autora, i moje malenkosti. Ideja je bila da svoju ljubav prema ovom žanru pretvorimo u komentarisanje i pisanje o njemu. Od svega što radim, ovo najviše doživljavam kao hobi. Sednem, pogledam neki horor, napišem recenziju i to je to. Na ovaj način vežbam pisanje, vežbam uvid u filmsku i dramsku naraciju i bavim se žanrom u koji sam zaljubljen od malih nogu.  

Sa izložbenog performansa ,,Skica istorije filozofije”

U avgustu ove godine imao si interaktivnu izložbu nazvanu „Skica istorije filozofije“, u kulturnoj stanici Eđšeg u Novom Sadu. Na toj izložbi filozofiju si predstavio kroz crteže i skice, na vizuelan način, praktično u umjetničkoj formi. Otkuda ideja za taj projekat, i šta je bio njegov cilj?

Ideja je nastala još dok sam bio na studijama kada smo kolega i ja spremali ispite, pa smo crtali neke šeme kako bismo sebi bolje objasnili o čemu se tu radi. Onda je meni palo napamet kako bi bilo interesantno da se na taj način predstavi čitava istorija filozofske misli putem mapa uma kolosalnih filozofa. Na ovaj način sam imao ideju da predstavim filozofiju široj publici koja je doživljava kao nešto apstraktno i u isto vreme da je na neki način uvedem u kulturni život grada jer ona bukvalno nema svoj prostor osim u zatvorenim akademskim krugovima i srednjim školama gde se podučava.

Šta misliš o akademskoj zajednici koja se bavi filozofijom u Srbiji danas?

Akademska zajednica u Srbiji se ne bavi filozofijom. Akademska zajednica „prežvakava“ i „reciklira“ istoriju filozofije ili određene filozofske teme. Jezik kojim govori je hermetičan i nerazumljiv, što je potpuno okej za naučne krugove, ali postavlja se pitanje čemu služi takva vrsta teoretisanja? Vi imate i naučne skupove i konferencije iz pozorišne umetnosti, biologije, hemije, fizike itd, i ove zajednice isto imaju hermetičan jezik gde između sebe raspravljaju o problemima unutar svoje nauke. Međutim, sve ove nauke i discipline imaju svoju praksu gde pokazuju određene rezultate svog rada kroz otkrića ili umetničke prezentacije, a filozofija to nema. Filozofija ostaje na nivou teorije.

Ono što sam ja pokušao jeste da vratim filozofiju na agoru. Svaki dan tokom trajanja izložbe u jednom periodu sam bio prisutan i razgovarao sam sa ljudima koji su dolazili da je posete. To je bilo neverovatno i veoma uzbudljivo iskustvo.

Šta misliš o regionalnoj umjetničkoj sceni, odnosno, misliš li da je moguće, ili čak neophodno kvalitetno povezivanje među umjetnicima na prostoru bivše Jugoslavije, preciznije zajedničkom govornom području?

Mislim da takve saradnje nikada nisu ni prestajale, odnosno ta jugo-sfera je nastavila da živi i posle raspada zemlje. To je još valjda jedino ostalo što nas povezuje sa bivšim republikama, ali to tako i treba da bude. Dok politika razdvaja, kultura i umetnost neka spajaju.

I za kraj, može li se očekivati neki novi dramski tekst, ili novi performans u skorije vrijeme?

Što se tiče performansa teško, uglavnom zbog pandemije. Niti ima gde da se izvode niti gde da ih spremimo. Ali zato sa druge strane ima vremena za čitanje i pisanje, barem koliko mi posao to dozoljava. Trenutno radim na novoj drami ali ne bih ništa više o njoj rekao osim da će to biti jedna ozbiljna komedija inspirisana radovima Dušana Kovačevića, Ace Popovića, Danila Harmsa i Hriste Bojčeva.

Razgovor vodio Ognjen Roćenović
Kombinat