Evropski put nam pokazuje da protivnik NATO članstva može postati generalni sekretar alijanse, dok naši “evropski putnici” žele da zabrane svakom ko je nešto i pomislio protiv NATO-a da rade bilo kakav posao u državnoj upravi. Evropske snage teško mogu biti predstavljene od onih koji su postavili sistem u kom se ne zna koji sektor ima više optužnica i sumnji za kriminal i korupciju – sudski, bezbjednosni, obavještajni, sistem javne uprave i javnih preduzeća.

Karakteristika našeg društva o kojoj se ne govori puno je bjesomučno izrabljivanje pojmova. Kada neki pojam uđe u diskurs, raznovrsni činioci ga koriste, ponavljaju, njime hvale, kude, prijete, pretjeruju sve dok ne izgubi skoro svako značenje. Kao neka krpa koju ste koristili prvo za podlogu u trpezariji, pa za brisanje mokrih tanjira, pa za brisanje radne ploče, pa podova u dnevnoj, kupatilu i na kraju terasi, pojmovi kod nas tako izgube svoju boju, ukus, miris i naravno značenje. Nije više važno kakve je karakteristike imala krpa (ili je možda bila neka dotrajala majica) jer dok “društvo” završi sa njom, ostane jedna bezbojna amorfna masa.

Slobodno sami odaberite sa švedskog stola pojmova koji vam je više nalik na ovu krpu. Promjena, demokratija, tekovine, antifašizam, zločin, izdaja, sve su to danas najobičnije bezbojne krpe. Jedna od tih krpa se pojavljuje u raznim oblicima termina “evropski” – evropska partija, evropska snaga, evropske vrijednosti, evropeizacija i naravno “evropska agenda”. Svemu ovome uvijek možete dodati i prefiks “pro”, status krpe ostaje.

Proteklih sedmica sve je bilo u znaku diskusije na sjednici vlade vođene oko (Temeljnog) Ugovora sa SPC. Jedan detalj posebno zapada za oko. Podržavaoci potpisivanja su taj potpis između ostalog branili i time da su na liniji “evropske agende” i da će rješavanje ovog pitanja poboljšati stanje te agende. S druge strane, protivnici potpisa su protivljenje objašnjavali, opet između ostalog, time da bi potpis na ovakav (Temeljni) Ugovor bio kočnica na “evropskom putu” i da bi zaustavio “evropsku agendu”. Neobično.

Rekli bismo da je to očekivano od političara, da je na njima da rasipaju floskule, da se razbacuju terminima. To je poseban nivo problema gdje smo mi dozvolili sebi da od naših izabranih predstavnika očekujemo najmanje, da oni koje papreno plaćamo (natprosječnim zaradama, službenim vozilima, stanovima, telefonima, putovanjima, dnevnicama, naknadama nakon isteka mandata) ne moraju da ispunjavaju ne najviše, nego ikakve standarde. 

Tako smo tada na vladi, a nerijetko u skupštini, još češće u medijima, čuli da se priča o evropskom nečemu bez objašnjenja šta to podrazumjeva. Koja je ta evropska agenda? Šta nas čeka na evropskom putu? Koje su to obaveze, a koji benefiti našeg članstva? Da li je agenda samo članstvo u EU ili ima tu još nečega, da li “evropeizacija nosi neke vrijednosti, nešto što treba da usvojimo, nešto novo što treba da znamo? Pitanja su mnogobrojna, ali se na njih ne daju odgovori – lakše je mlatiti šarenom plavičastom krpom za izbledjelim žutim zvjezdicama.

Crna Gora je zemlja koja, nakon Turske (mada to nije za poređenje) ubjedljivo najduže pregovara za članstvo u Uniji. Za sve to vrijeme, tokom otvaranja svih tih poglavlja, ne bi se reklo da prosječan građanin posjeduje ikakvo posebno znanje o svim tim “evropskim” terminima. Dobili smo mnogo fotografisanja, mnogo uvjeravanja, mnogo “pozitivnih signala”, dobili smo čak i viber stickere kao supstitut upoznavanja sa problematikom, a naše poznavanje materije je taman “stickersko”, nikakvo. Kada bismo pitali prosječnog čovjeka na ulici šta za nas ima u tim evrointegracijama, u najboljem slučaju bi vam mogao reći da to donosi mogućnost da se zaposli u Irskoj ili Njemačkoj, i usput se pita ima li istine u klasičnim “teorijama zavjere” iz EU direktiva – obliku krastavca i pečenju rakije. To je domet naše “evropske agende” na lokalu, šareni stickeri na svjetski nepopularnoj IM aplikaciji. Eto, čak smo i to promašili.

Govori se često o razlozima sporosti pregovora, priča se o krivici prethodne vlasti, o zamoru proširenja, o hiljadu i jednoj stvari, ali se jedna konkretna stvar zanemaruje. Valjda naši izabrani predstavnici vode taj proces radi građana, valjda su građani ti koji treba da preuzmu neke obaveze (jer svako udruživanje nosi obaveze) ali i da dobiju neke povoljnosti. Ne djeluje tako jer političke partije očigledno smatraju da je dovoljno reći da su proevropske, iako je veoma upitno da li je proevropski uzeti na račun građana stan od 80+ kvadrata za 20 000 eura. Ne možeš biti pobornik evropske agende, a da brutalno pogaziš svako predizborno obećanje i uradiš sve suprotno od onoga na osnovu čega si dobio mandat. 

Evropski put nam pokazuje da protivnik NATO članstva može postati generalni sekretar alijanse, dok naši “evropski putnici” žele da zabrane svakom ko je nešto i pomislio protiv NATO-a da rade bilo kakav posao u državnoj upravi. Evropske snage teško mogu biti predstavljene od onih koji su postavili sistem u kom se ne zna koji sektor ima više optužnica i sumnji za kriminal i korupciju – sudski, bezbjednosni, obavještajni, sistem javne uprave i javnih preduzeća. Radi ovoga nije ni čudo da se sporo krećemo ka EU, kada birači nemaju pojma šta nas zaista tamo čeka, šta treba da uradimo, šta partije rade na tu temu, te samim tim ne mogu da izvrše pritisak i da traže od onih koje su glasali da donesu rezultate. 

Visoka podrška članstvu je tako varljiva – ljudi smatraju da će u nekom trenutku ući u Uniju i da će sve biti bolje, bez istinskog shvatanja šta sve mora da se uradi, koliko to traje, koliko košta, a koliko će njemu ili njoj, pojedincima, biti bolje. Kada bi znali to, kada bi floskulari evropske agende koristili taj termin kao novu košulju a ne kao krpu, možda bi pojedinci i mogli da se odrede koga da podrže, čiju evropsku viziju da poguraju, da se možda za nju i sami bore. Ovako, niti znamo kuda se krećemo niti zbog čega, osuđeni na praznu priču i obećanja o Zemlji Dembeliji o kojoj ništa ne znamo. Razumljivo je da političari, nesposobni da ponude nešto supstancijalno, pokušavaju sebe predstaviti “magijskim” predstavnicima nekog uzvišenog puta o kom puk ne mora ništa posebno da zna, niti da se pita. Ipak, vjerujem da je to vrijeme u Crnoj Gori prošlo, da smo više nego svjesni mazanja očiju i zamjene teza, da dobro vidimo prazninu koja se nudi kao vrijednost, krpu koja se nudi kao simbol. Krpa nađe zakrpu, ali joj se lakše nađe zamjena.