Majbah ima državljanstvo

Ta kasna jesen, 2020-te će meni i mojoj ekipi iz kvarta, ostatiti upamćena kao veliki praznik demokratije i kao svijetlo na kraju tunela, koje se bar naziralo u našim prividnim životima.

Naime, naš prijatelj, Vido Zemunac,  prvi put se vratio sa sastanka sa curom, a da je nije izmaltretirao, ili prebio pola njene familije. Ti njegovi sastanci, i pokušaji nalaženja srodne duše su nam postajali sve mučniji i mučniji, jer smo znali šta nas čeka posle… odlazak u CB, davanje lažnog alibija da je čitavu noć bio sa nama, sučeljavanja sa tim djevojkama, laganje, vješto skretanje pogleda i utisak da smo posle svake neuspjele Vidove ljubavi bili mnogo lošiji ljudi.

Vido inače nije iz Zemuna, nego iz Ćemenaca, ali se kao klinac opredijelio sam za taj nadimak, jer je bio oduševljen sa subkulturom tog dijela Beograda. Čak je i planirao da ga posjeti, ali ima kad, tek mu je 39 godina. Ja sam mu jednom u prolazu šeretski doviknuo  „Dje si Vido Ćemenac!“– i momentalno popio forhend otvorenim dlanom.

Kažu da su najuspješniji ljudi koji se sami izbore za svoj nadimak u životu.

Ovaj put je bilo drugačije. Vido je došao posle sastanka zamišljeniji nego inače, otvorio pivo, i jednostavno ćutao. Obično bi sam počinjao da drži monologe tipa „zamisli kurvu, baba joj je Hrvatica“, ili „prandjeda su joj naši ubili na Skadru“… ali ovaj put ga je obuzela nekakva letergija, galvanostegija i još pokoji pametni izraz, koga trenutno ne mogu da se sjetim.

To dugo ćutanje je postajalo previše mučno, toliko mučno, da smo svi počeli da razmišljamo o našim propuštenim šansama i životnim neuspjesima.

Banjo se prvi okuražio i počeo, iako se vješto udaljio pola metra, davajući sebi prostora da eskivira nalet Vidovih aperkata.

„Pa šta je bilo brate, pričaj, izludjesmo? Jel katolkinja?“

Vido samo odmahnu glavom.

„Jel turkinja?“

Opet isto. Već nas je hvatala jeza od sledećeg pitanja.

„Jel Crnogorka?- iskezi se Medo, dok je češao krastu iznad lijeve arkade, uspomenu na još jednu raspravu o 1918-oj, raspravu koju on i Vido vode nekih dvadesetak godina, na čisto pravoslavnom-metafizičkom nivou, koji je nama često bio nejasan.

Možda ima veze jer su njih dvojica rođena braća, svaka familija ima neku tajnu o kojoj se ne priča.

Vido  uzdahnu, odmahnu glavom, zagleda se u šporet, i nabi glavu izmedju šaka. Mi se pogledasmo  i pomislismo da li je poludio, i šta smo Bogu zgriješili da nas ovako kažnjava, pod stare dane. Ja ne mogah više da izdržim.

„Brate, oli da me udariš, da se smiriš malo? Ajde molim te!“– zacvilih.

Vido me zagrli, i poljubi. Medo se ustao i počeo da traži broj specijalne bolnice iz Dobrote, da ga spašavamo, dok se spasiti može.

„Sve sam je ja to pitao, braćo moja draga. I kad sam je na kraju pitao je li Srpkinja, veli da nije ni to.“

„To ne može biti, to su mađije!“ – vrisnu Medo. „Nećeš se više gledat sa tom kurvom, nemoj, kao brata te molim!“

„Kaže da je građanka. Da je sve to što sam je pitao, a da nije ništa od toga,“ – reče Vido nekim neprepoznatljivim tonom. Mrena nepoznatog se navlačila preko naših otvorenih očiju.

 Ustade se, nazva nam laku noć, i izgubi se u pravcu spavaće sobe.

Dok je Banjo odvajao Meda koji je glavom lomio škure, ja se kao najpametniji sjetih genijalne ideje:

„Pa ljudi, sjutra je skupština, to Vido najviše voli da gleda. Ako ga to ne spasi, neće ništa.“

Ujutro smo se poređali ispred televizora, ostavili Vidu centralno mjesto, kupili gajbu piva i dobro je ohladili.

Medo je našao Vidovu trobojku, sam je ispeglao, i stavio pored svoje crvene zastave, čisto zbog ravnoteže u sobi. Život čine male stvari i pravi ljudi na pravom mjestu.

Polarizacija društva se odvijala nesmetano sa našeg tv prijemnika, mi smo vikali uobičajene floskule „a kako mu je rekao“, ,,ova mu je dobra“, a sve u nadi da će Vido konačno izaći iz kupatila i zauzeti mjesto koje mu i pripada.

Brava na vratima škljocnu, tiha jeza mi prođe leđima. Očešljan i namirisan, Vido Zemunski izađe iz toaleta. U vazduhu se osjećao miris promjena, pomiješan sa mirisom osvježivača iz wc šolje. Pogleda nas ispitivački, i sjede na svoje mjesto.

Dok su na tv-u pričali o nekakvim skupim autima što smo kupili, na teret nas građana, ja sam se za trenutak zamislio, šta je više što meni treba u životu, od ove poluzamračene sobe, ovih par prijatelja sa kojima se čitav život prepirem gledajući ove ljude na televizoru, koji se isto tako prepiru između sebe, zbog istih nas koji se čitav život prepiremo zbog njih. Samo mi se činilo, da mi ipak brže starimo od njih, oni su mi svi  u globalu izgledali  sve ljepši i pametniji.

„A ne no ćemo se u fiće vozit. A makse – tranjo jedna!“ – prekide moj tok misli Medo, cereći se zbog kupovine tih četvorotočkaša, pobjedničko likujući što se sve vratilo na svoje mjesto.

„Banjo, ti ono i dalje nemaš državljanstvo, je li?“ – uključi se Vido.

„Nemam“ – tiho reče Banjo.

„ I niko od nas nema svoj stan, a imamo svi po četrdeset godina?“

„Nemamo Vido, ali kakve to veze sad ima? Evo je skupština, ima li išta ljepše!? Uključi se batice moj, uključi se, kosovskog ti ciklusa! A što nas sad to pitaš?“ – zaprepasti se Medo.

„Vidiš brate, ovaj majbah ima naše papire, znači ima  državljanstvo. A ima i garažu, dakle ima i krov nad glavom. Pa ne no je li?“

Kažu da prije svake velike tragedije,  poslednji sekundi harmonije ostaju vječno urezani u sjećanje, kao neki  nedosanjani san.

 „Provjetrite malo ovu sobu, i batalite se ovih prdnjava više. Moram da idem, čeka me djevojka. Ima neka tribina o pravima žena, obećao sam joj sinoć da ćemo ići.“

 Dok je izlazio iz sobe, ja sam znao da se jedan ciklus naših života okončao, i da ništa više neće biti isto. Medo i Banjo su odlučili da ga udare čekićem za meso po glavi, čim se vrati, možda ga to resetuje na fabrička podešavanja.

Ja sam ipak odlučio da ga krišom pratim, da vidim kakva je to djevojka koja ga je sve ovo naučila. Nijesam nimalo patio od tog „građanskog društva“, šta god to značilo, samo sam želio da nađem ženu, i da konačno probam.

Prije šest godina sam poslednji put izašao sa curom, i iako mi je rekla da će me zvati, nije to uradila.

Počeo sam ozbiljno da sumnjam da je našla nekog drugog.