Piše: Luka Draganić
On pogleda sa Jezerskog vrha, onoliko koliko je želio da vidi. Znao je da je mogao da vidi i mnogo dalje, ali jednostavno nije htio. Samo je želio da pažljivo osmotri ovo parče ljepote. Iako ga često spominju, imao je utisak da odavno nije bio tu. Bojao se da ih je iznevjerio, želio je da vidi stanje izbliza, svojim očima.
„Pa ovi imaju sve“ – zaključi, dok mu je pogled lutao od Boke kotorske do vrhova Durmitora. Hormon zadovoljstva mu se lučio do iznemoglosti.
„Lijepo je ovo ispalo“ – ponosno zaključi.
Nekakva jeza ga obuze.
„Pa ponos je grijeh, rak duše, grijeh svih grijehova!“
Nešto nije u redu sa ovom zemljom, pomisli.
Odluči da ode u grad iz koga je stizalo najviše molbi i zahtjeva. Ranije, ne više, te se stoga bojao da je zakasnio.
I tako se pojavi u Nikšiću.
Ispred zgrade na kojoj je pisalo „Zavod za zapošljavanje“.
„Imaš li zakazano?“ – prodera mu se portir sa vrata.
„ Ne… nemam… mislim da nemam“ – promumla nekako.
„Dobro. Sjedi na ovu klupu i čekaj red.“
Hodnik je bio prazan.
„Ali, kakav red, ovdje nema nikoga?“
„Pa naravno da nema, ko je lud ovdje da dolazi, ha ha ha!“ – naruga mu se ovaj u lice. „Ne izgledaš mi baš puno pametno, mada, vidim, nije ti baš ni prva mladost, je li?“
„Vjerovatno je tako“- odgovori ponizno.
Portir udje u neku kancelariju, zadrža se nepun minut i izadje.
„Primiće te brzo, samo da završe nešto.“
Čekao je nekih dva sata.
„Sledeći“- začu konačno glas iz kancelarije.
Dva momka su sjedjela u kožnim foteljama.
„Ime, prezime, struka!“ – reče prvi.
„Bog“ – reče skromno.
„Vidi, ajde malo to preciznije. Nemamo mi baš čitav dan za tebe. Ima i drugih koji čekaju posao!“
,,Pa gdje su?“ – pomisli.
„Izvinjavam se. Moje ime je Bog, Tvorac, Svevišnji, Kreator, Spasitelj…“
„Dobro, dobro. Šta si po struci?“ – prekide ga drugi.
Bog nemoćno slegnu ramenima.
„Pa ne znam kako bih Vam odgovorio na to pitanje. Mogu samo reći da me vjerovatno ima u svakoj knjizi koja je napisana, jer svaka je na neki način božije djelo…“
„Uh, znači još jedan filozof. Kukavče, znaš li ti da je poslednji filozof preko nas našao posao još u prošlom vijeku! Šta da radimo sa tobom?“
„Pa ne znam. Nisam ni siguran da sam došao da tražim posao, ja sam samo htio da vidim šta se dešava sa ovim prostorom. Primao sam ranije mnogo molitvi, baš sa ovog mjesta, ali ne više, pa sam želio da se uvjerim, da pomognem, ako ikako mogu…“
„A je li, a ti nećeš da radiš, nego bi samo da se prijaviš na Biro?! E pa to neće moći! Pa znaš li ti koliko mi imamo posla ovdje?“ – dreknu prvi.
„Smiri se, ne gordi se, razumi ih“ – pomisli Bog u sebi. ,,Sigurno im nije lako, zato su i ovakvi.“
„U pravu ste, izvinjavam se.“
„Dobro, dobro, polako“ – pokuša drugi da smiri situaciju. „Dakle, ti si Bog, filozof, neosporno je da imaš neko znanje, vjerovatno i iskustvo, ali si nekako brate previše mator. A vidi stari, kriza je. Nemoj da se ljutiš, ali mi ipak prvenstvo dajemo mlađima, gledamo njima da olakšamo te prve korake…“
„Pa dobro, samo im dajte, ja sam zbog toga i najviše došao…“
„Ma njemu se ne radi, odmah sam ga ja procijenio“ – zagrmi prvi. „Samo nam otima radno vrijeme! Neradnik jedan!“
„Vidi momak, ja bih te zamolio da ne vičeš. Malo sam više čuda ja napravio nego ti, pa ne dižem glas na tebe!“ – osjeti kako ga gordost oblikuje na način protiv koga se bori već hiljadama godina.
„Pa ovi ljudi izvlače najgore od mene, kakav sam to Bog postao“, – zakuka u sebi.
„A je li, tako dakle“ – uključi se i drugi. „ Praviš čuda, veliš! Pa hajde nađi onda posao mimo nas, majčin sine! Pardon, božiji sine! Šta bi, ćutimo, je li?“
Bog osjeti nemoć, kakvu odavno nije.
„Vidi, moraćemo te nekako prekvalifikovat. Ali to je dugotrajan proces, nama se vala i ne žuri, ne znam za tebe. Ali vidim, iako si star, dosta si dobre građe, imaš jake noge, pa sam htio da ti predložim, ali da se ne ljutiš, bar za prvo vrijeme, možda ti ne bi bilo loše u Glovo da se zaposliš, za početak. Samo ti treba dobro biciklo, i ništa više,“- pomiriteljski zaključi drugi. ,,To je dobar posao, a meni se čini i jedan od nejperspektivnijih u našoj lijepoj zemlji.“
„Aha ha ha! Ču Glovo u Nikšić!“ – zacenu se prvi.
„Ma ne, evo ne mora u Nikšić. Evo neka ide u Šavnik, oni imaju dobar prirodni priraštaj“ – namignu mu drugi, u nadi da Bog to neće vidjeti. ,,To je jedna zdrava sredina, prosperitetna, samo treba biti istrajan, kao i u svakom poslu. Samo moraš ličnu završiti prije toga, ali završićemo to.“
Ali Bog je sve vidio. I sve mu bi jasno.
„Ovo je sve moja krivica“ – pomisli.
„E pa ajde ti polako Bože sada, mi moramo na pauzu. Razmisli, pa svrati, znaš gdje smo“ – rekoše mu dok su ga ispraćali napolje.
I ispratiše Boga, i otvoriše mu vrata da širom izađe.
On se opet vrati do Jezerskog vrha.
„Osta svinja u gadnom brlogu, čekajući u glavu sjekiru“ – sjeti se tih riječi, dok je gledao spomenik najpametnijem od nas.
„Pa ako je meni limit Glovo, gdje bi tek onda Njegoša stavili?“
Obuze ga neka jeza.
„Čekajući u glavu…“
„Ili čekajući u Glovu…“
Bio je ovo čudan narod.
