O jednoj gluposti usvojenoj kao identitetskoj crti

Wieviel Faschismus braucht der Mensch?

Piše: Davor Lazić

Obično se misli, što verovatno i nije ekskluziva desnice, da je osnovni problem srpskog društva i njegovih institucija – nepoštovanje pravila ili nepoštovanje zakona. Potom se obično daju primeri iz drugih društava, naročito germanskih, u kome postoji jedna razvijena društvena svest – da se pravila treba držati da bi nam bilo bolje i u tom smeru.

Ovakva društva se razumeju kao otelotvorenja protestantske etike dužnosti (Kant). Smer razumevanja stvari dalje se kreće ka ustanovljenju identitetske crte kao svojevrsnog autohtonog anarhizma, razbarušenosti, egoizma – možda čak i nekog vida razumevanje sopstvenog identiteta kroz oči kolonizatora (Said).  Potom se obično insistira na opoziciji egoizma i nekog javnog interesa.

Ono što se ovde previđa jeste da ljudi u srpskom društvu ništa lošije ne slede pravila (Rule Following, Regel folgen) (Vitgenštajn) nego što je to slučaj u drugim društvima. Štaviše, sudeći po svemu, imamo jednu proliferaciju slugenjarskih karaktera, tako da se opozicija između egoizma i sleđenja pravila pokazuje kao neodrživa i kao puka fikcija. Tako dolazimo do toga da nije reč o tome da se pravila, zakoni ne poštuju, nego je reč o izvoru pravila. 

Izvor pravila, zakona u srpskom društvu nije u nekom komunikativnom umu (Habermas) nego u autoritetu pojedinca. Ovo je upravo ono što nas približava orijentalnom načinu vladanja. Postoje pojedinci koji su izvori prava i sa čijom se voljom menja i sam sadržaj prava – odnosno pravila, zakoni, tako da se egoizam pokazuje na jednoj drugoj strani, a ne kao opozicija nekom kolektivnom, jer egoisti itekako dobro znaju da slede pravila. 

Stoga, prava pojmovna opozicija se ne ogleda u sukobu između pravila i egoizma nego u sukobu između izvora prava. U jednom modernom društvu merodavna pravila treba da imaju svoj izvor u umu, odnosno razlogu, odnosno uspostavljenom konsenzusu o tome šta je zajednički interes, koja onda mogu da budu razumljiva i transparenta svima, kao i razlozi za izbor ovih i ovakvih pravila, a ne nekih drugih. Pošto ne živimo u modernom društvu, nego u orijentalno indukovanom društvenom uređenju, onda se sami načini na koji se vlast sprovodi, a ne razlozi, organizuju na drugačiji način.

Odgovor na to kako se sprovodi je dato pod imenom – partokratija (ili možda korporativni fašizam) – što je sinonim za orijentalni način vladanja u savremenim uslovima (mada je možda reč i o nekom mishmashu različitih istorijskih oblika vladavine u susretu sa savremenošću oličenu kroz trinitet kapitala, medija i tehnike (Travni)).

Ovakva vlast kombinuje različite ranije oblike vladavine. Jedna osovina ove vlasti jeste zadržavanje totalitarizma kao oblika vladavine, koja ujedno ide sa proliferacijom poslušničkih profila. Ovakav vid vlasti indukuje jedno poželjno licemerje, koje podrazumeva pristajanje na nešto mimo opštih uslova na pristajanje.

Time se negira razlika između morala i prava. Negiranje razlike između morala i prava, odnosno svođenja morala na pravo, jeste odlika svake totalitarne vlasti (Gleichschaltung). Opšti uslovi koji vode pristajanju na neku tezu ili stav u političkom, ideološkom smislu, podrazumevaju da svako zasebno ovaj stav i njegovu validnost može da rekonstruiše sledeći sopstvenu pametU ovom obliku vlasti se upravo to negira, te se neguje javno licemerje. Ovo licemerje podrazumeva odricanje od moralnosti, odnosno moći da se stav reprodukuje po sopstvenoj pameti, te prelazak na blanko pristajanje na određeni stav koji ne podrazumeva ovu moć. Otpor ovakvom odnosu je prirodan i javlja se nužno, skoro kao gravitaciona sila, čak i kod subjekata koji sprovode ove prakse. On se pokazuje u dvostrukom moralu subjekata koji sprovode direktive vlasti iako sami u njih ne veruju.

Druga osovina ovog oblika vlasti jeste tradicionalno mesto ideologije. Ovaj oblik vlasti ne podrazumeva ideologiju stoga je sadržaj ovog mesta, kao osovine vlasti, potpuno proizvoljan, te arbitraran. U tradicionalnim totalitarnim oblicima vladavine idelogija čini sadržaj koji se zahteva, odakle se dedukuju stavovi, vrednosti, regulative i sl. Pošto ovaj novi oblik ne podrazumeva ideologiju, u tome ova vladavina deluje još bizarnije. Zastupnike vlasti, ono što je na engleskom agency, i što podrazumeva ne samo formalne oblike vlasti nego takođe i njene neformalne oblike, odnosno subjekte koji naprosto vole vlast (Balkanski špijun) ali i sve druge subjekte koji se po samoj prirodi stvari voze na inerciji događaja (neki ideološki minimum), stavlja u jedan nezavidan položaj. Oni treba da zastupaju vlast iako ni sami ne znaju koji je sadržaj toga.

Ipak, pitanje iz podnaslova je koliko fašizma nam je potrebno. Ukoliko se fašizam u jednoj svojoj dimenziji dâ razumeti kao ukidanje legitimnosti kroz legalnost, onda upravo kroz ovu igru odnosno borbu već dajemo neki odgovor na ovo pitanje.