Postoji li osoba u našem zajedničkom jezičkom prostoru da na neki način ove godine nije iskoristila sintagmu “mora biti zdrava”? Jedan takmičarski nastup za Pjesmu Evrovizije je tako lako i nenapadno ušao u razgovore, u razmišljanja, dobio svoje fanove i svoje hejtere, postavši dio jezika i kulture nezampamćenom brzinom. Originalna ideja, zarazan ritam i jedinstveni nastup su učinili Anu Đurić, vokalistkinju grupe Zemlja Gruva!, da pod pseudonimom Konstrakta, osvoji publiku. Ona je tako postala najslušanija muzičarka našeg regiona u svijetu putem platformi YouTube i Spotify a njeno ime je privuklo desetine hiljada posjetilaca na festivalima. Pred nastup na Sea Danceu Konstrakta je dala ekskluzivan intervju za Portal Kombinat a razgovor sa njom je vodio Stefan Đukić. Dotakli smo se bremena brze popularnosti i pažnje, angažovanim temam u umjetnosti, razlikama u pjesmama Zemlje Gruva! i Konstrakte i mnogim drugim.
U ovoj godini si skrenula pažnju cijelog mainstreama, od Beovizije, Evrovizije, nastupa na Exitu, Arsenalu, drugim festivalima, ljudi te prepoznaju na ulici, pričaju o tebi, pjevaju tvoje pjesme – kada si spremala “In corpore sano” da li si znala da si ovo htela?
Ni blizu. Kad sam bila mlađa, želela sam da pesme koje radimo čuje što više ljudi. S vremenom ta želja je popustila, bitno je bilo samo da se radi. Ove godine desio se hit koji je okupio zaista široku publiku oko Konstrakte, ali verujem da će s vremenom širina te publike doći na adekvatniju meru. Videćemo.
Koliko je teško biti u centru pažnje, pogotovo u dobu “kenselovanja” u kom uvijek želimo da ružimo i napadnemo ljude u javnom prostoru, da dokažemo da smo “superiorniji”?
Meni nije prijatna takva izloženost prosuđivanju. Ljudi olako osuđuju, bez proveravanja informacija, uzimaju zdravo za gotovo, etiketiraju. Korektnost se često približava besmislu, sloboda govora postaje privid i tako dalje. Možda bi rad na medijskoj pismenosti doprineo toleranciji i razumevanju.
Da li ti prija ili te nervira što su djelovi tvojih pjesama postale uzrečice, ušle su u ulični sleng ali i u parlamente, postali sound-byteovi bilo da se radi o “i šta ćemo sad”, “neam šamana”, “mora biti zdrava” i ostalo?
Ne smeta mi nimalo, naprotiv. Dok god se stihovi ne koriste u advertajzingu, za prodaju neke usluge ili proizvoda. Mislim da to nije korektno, a toga je bilo na sve strane, pod velom podrške pesmi.
“In corpore sano” je prije svega angažovana pjesma – da li bi po tvom mišljenju mogla da probije “plafon” i postane interesantna mainstreamu bez “specijalnih efekata”, bez nastupa kao integralnog dijela?
Čini mi se da je u današnje vreme to teško. Dosta komuniciramo preko slika, mimova i sl. Traži se nadražaj, bez koga stvari često ostaju nezapažene kod šire publike. Ali ako pričamo o “In corpore sano”, i celom paketu – koreografija, kostim, scena… moram da kažem da to nije urađeno sa pretenzijom da dođe do šire publike.
“Nemam knjižicu” – svjedočimo propadanju i nestanku sistema socijalne sigurnosti koji nas je nekad krasio. Ta je knjižica mogla biti radna, mogla je biti posjedovni list ili nešto drugo. Možemo li zauzdati dalji propast tih sistema i može li umjetnost angažovanjem tu da pomogne?
Nekad mi sistem socijalne sigurnosti koji je postavljen u XX veku deluje kao incident. S druge strane, sistem socijalne sigurnosti, kako si to nazvao, je nešto za šta mislim da je vredno borbe. Umetnost može malo da pripomogne oko
osvešćivanja.
Koje su još angažovane teme koje bi trebalo “osvijetliti” po tvom mišljenju? Po struci si arhitekta i pitanja divlje i prekomjerne gradnje su itekako u fokusu javnosti, u tvom Beogradu, Novom Sadu, ali i u cijeloj Srbiji, Crnoj Gori, BiH itd.?
Što se gradnje tiče, najpre bih osvetlila pojavu nepoštovanja društvenih dogovora (zakona) od strane onih koji imaju moć i novac, ili prekrajanje zakona prema interesima tih koji imaju moć i novce. Divlja gradnja je poseban fenomen iza koga ponekad stoji nemoć pojedinca pri rešavanju stambenog pitanja i to bih razlikovala od one divlje gradnje koja se onim istim prekrajanjem zakona brzo pretvara u profit. Tema za osvetljavanje jeste možda i pitanje medija, tu mislim i na društvene mreže, sadržaja koji se tu plasira i torzira, sposobnosti kritičkog promatranja tog sadržaja itd. Ima raznih tema za osvetljavanje, ali ja lično bih se vazda bavila emocijama u datim društvenim okolnostima.
Tvoja muzika i nastup su ove godine hit u čitavom “regionu”. Da li je bilo razlika u prihvatanju tvoje muzike, tvojih poruka što bi sugerisalo da se radi o različitim ljudima i društvima ili smo (i dalje) veoma slični?
Teme koje sam obrađivala su opšte, pa je to možda i razlog što ne vidim razliku u razumevanju i prihvatanju. Ako se savlada jezik kao barijera, što je danas lako, onda opet nailazimo na istu vrstu razumevanja. “Mekano” i “In corpore sano” su dobile pažnju publike koja nije sa našeg govornog područja, a po komentarima vidim da je čitanje tih pesama svuda slično, ljudi se hvataju za iste stihove.
Jedna sličnost koju imamo je i aktivistička borba, za spas životnog prostora, za sve ono što nazivamo ekološkim. Da li je to nešto što pratiš i kakav komentar imaš? Može li priroda “biti zdrava” imajući u vidu kako se odnosimo prema njoj?
Meni izgleda da nam generalno, kao čovečanstvu, nije još uvek najjasnije da smo deo prirode, nije ona naš resurs, i da ipak nismo privilegovani kao vrsta. Verujem da postoje prirodni mehanizmi da budemo eliminisani iz lanca ukoliko je balans narušen, kao što već biva. Možda smo i na početku ere izumiranja. Povremeno pratim teme koje se tiču ekološkog aktivizma.
Lajtmotiv mnogih pjesama Zemlje gruva! je bila riječ “želja”, sada kroz Konstraktu lajtmotiv je Ne, ne(m)am, a ako negdje i nema negacija, sve pozitivno iskazane riječi su zapravo ironične. Šta se dogodilo sa pjesmama koje izvodiš, da li je svijet mračniji, da li si ti ogorčenija, ili je prosto takav momenat kako za tebe, tako i za svijet?
Interesantno zapažanje, mada ne znam da li se slažem sa tim u potpunosti. Zemlja gruva jeste u neku ruku nosila optimizam u izražaju. Imajmo u vidu i da je svako od izvodjača Zemlje gruva pisao svoje tekstove. Što se mojih tekstova tiče, postoji neki razvojni put, počev od 2010. pa do danas, što je odraz mog razvoja. Uvek sam obrađivala po neku temu u pesmi, a teme za koje se interesujem su se menjale kroz vreme, shodno godinama i iskustvu. Nisam ogorčena, više sam pokušavala da konstatujem svoju stvarnost, kroz pesme koje su objavljene kao Konstrakta.
Nastupala si i na Beoviziji i na Evroviziji. Na Exitu i na ovom primorskom Exitu – Sea Dance, te na mnogim drugim binama. Postoji li razlika za umjetnika kada nastupi pred 500, 5 000 ili 25 000 i kako je bilo biti prvi domaći headliner na Petrovaradinskoj tvrđavi?
Bitno je kakav se odnos uspostavi sa publikom, što zavisi od mnogo faktora, i ko je pokušao da izračuna koji su to sve faktori, taj zna da je to nemoguć posao kao i pokušaj da napraviš recept za hit. Dakle, na bini radiš svoj posao bez obzira da li te gleda jedan ili milion i jedan čovek, i to je dobar početak. Činjenica da smo bili hedlajneri nam prija. Voleli bismo da se ta praksa nastavi, da bude još domaćih hedlajnera Exitu.
