Ravnopravni odnosi u imperijalizmu ne postoje

Abdelraheem Kheirawi je pjevač beogradskog roots reggae benda FC Apatride United, sastava čiji se narativ odlikuje jasnim političkim i društveno angažovanim prukama. Najpoznatija pjesma ovog benda je ’Serbia 99’ koja govori o bombardovanju SRJ od strane NATO pakta i često je ,,šerovana“ na društvenim mrežama na godišnjicu samog bombardovanja. I njihove ostale pjesme su ,,na liniji’’ – ljevičarske, beskompromisne, buntovničke. 

Takođe, Kheirawi  na svom profilu kao i na nekoliko portala komentariše događaje u svijetu, položaj radničke klase i stanje na ljevici iz jedne nove perspektive. 

Abdelraheem Kheirawi; Foto: Zoran Stanić

Dok mnoge ljevičarske partije, pokreti, organizacije, kritičari robuju jednom evropocentričnom pogledu na svijet i teorijskim postulatima bez i malo empirije, Abdel nudi tzv. trećesvjetašku perspektivu u kojoj pokušava da prikaže svijet onakvim kakvim ga vidi periferija, jer pogled iz centra vidimo kroz mnoge elemente popularne kulture. 

S tim u vezi, sa Abdelom smo pričali na temu aktuelne globalne pandemije; odnosu globalnih polova – Sjevera i Juga; Balkanu između Istoka i Zapada; multipolarnosti, imperijalizmu i kritici imperije. 

Pandemija, vakcine i globalni aparthejd

Mjesecima iza nas suočavamo se sa pandemijom koja je izmijenila mnoge životne navike, pa samim tim ista ima i veliki uticaj na ekonomiju. Kako se ista odrazila na tebe kao umjetnika, kao radnika i na sam bend čiji si član? 

Ja ne osećam razliku, jer od umetnosti ne živim. FC je u tom smislu kao palestinski pojas Gaze – uvek u lokdaunu. To je ujedno i olakšavajuća okolnost jer isključuje kompromise sa tržištem. Dakle, ne identifikujemo se po profesionalnom, nego klasnom ključu. Ali, ako je to perspektiva Globalnog juga, pogledajmo kako stvari stoje u Globalnom severu.

Ne može se reći da se pandemija nije odrazila na život radničke klase, ali su mere zatvaranja tu klasu zaobišle. Ono što nazivaju „zatvaranjem ekonomije“ u kapitalizmu podrazumeva nastavak proizvodnje, koja je npr. u SAD u porastu, dok se pad uglavnom se tiče sektora usluga, turizma i putne privrede. To je dovelo i do rapidnog siromašenja srednje klase i, posledično, velikih protesta heterogenih ideoloških obeležja. 

Međutim, čini mi se da je to trend koji je pandemija samo ubrzala, jer je postojao i pre toga – setite se Žutih prsluka i njihovih ciljeva, uz sve levičarsku i desničarsku ikonografiju. Ta srednjeklasna solidarnost i ignorisanje ideoloških razlika obeležili su i junske proteste u Beogradu. Onaj deo srednje klase čija primanja nisu ugrožena izražava drugu vrstu nezadovoljstva, smatrajući da su im ograničenim društvenim životom i uskraćenim putovanjima ugrožena građanska prava. Sve u svemu jedna nezadovoljna klasa, spremna na kompromis i sa najgorom reakcijom da zaustavi svoj dalji pad.

Tu je, naravno, i treća perspektiva – socijalističkih zemalja – koje su pokazale da se solidarnošću i javnom akcijom epidemija može staviti pod kontrolu i pre masovne vakcinacije, a naspram kojih celokupna „Zapadna civilizacija“ deluje kao raspušteni vrtić.

Jedna od tvojih skorašnjih objava jeste poziv afričkoj dijaspori da se ne vakciniše. Da li je u pitanju antivakserska priča ili solidarnost sa ,,prezrenima na svijetu“?

Ne radi se o antivakserskoj priči, daleko bilo, nego prosto da je moja perspektiva uvek ona potlačenih – u ovom slučaju Globalnog juga

U distribuciji vakcina vidimo globalni aparthejd na delu. Bogate zemlje, sa 14% svetske populacije, otkupile su 53% vakcina – što je dovoljno da nekoliko puta vakcinišu sopstvene populacije. Globalnom jugu su ostavljene mrvice, za koje mora da se otima zbog ograničavajućih efekata patenata.

Većinu KOVID-19 vakcina u potpunosti su finansirale vlade, novcem poreskih obveznika ili donacijama, ali i pored toga što su troškove snosili drugi, farmaceutske kompanije i dalje postavljaju visoke cene. Najsiromašnije zemlje, sa kombinovanom populacijom od 1,7 milijardi ljudi, još nisu potpisale nijedan bilateralni sporazum o vakcinama.

Negde sam nedavno čuo sjajnu opasku: „Afrikanci će već u martu dobiti priliku da vide vakcine na TV-u“. Nijedan pripadnik afričke dijaspore ne bi trebalo da prihvati vakcinaciju pre nego što njihova braća i sestre kod kuće dobiju pristup vakcinama. Ja ću se naravno vakcinisati kad i moj otac. Očekujem od Kube da nam obojici obezbedi što SZO i ostatak sveta nisu u stanju.

Koju vakcinu misliš da treba izabrati u izboru između ruske, kineske i zapadnih?

S obzirom da je efikasnost svih vakcina približna, treba odabrati rusku ili kinesku vakcinu, jer se time daje glas za javno i koordinisano zdravstvo, protiv korporativnog neoliberalnog modela.

Imperijalni kulutralizam i alternativa

Radio Slobodna Evropa objavio je nedavno rezultate istraživanja prema kojima je većina građana Srbije protiv ulaska u EU, a za bliže veze sa Rusijom i Kinom. Da li misliš da se radi o kulturološkom faktoru (religija, tradicionalna veza sa istokom, istorijske veze itd.) ili o jednostavno racionalnoj računici da je taj put bolji po Srbiju od ovog zapadnog?

Ako se za narod može upotrebiti izraz „prekaljeni“, onda je to ovde slučaj. Ovo je čisto intuitivno pozicioniranje, koje nakon decenija političkog, ekonomskog i kulturnog ugnjetavanja, preuzima neku formu otpora. „Intuitivno“ jer malo ko bi umeo da jasno i precizno definiše razloge ove promene u odnosu na narodno raspoloženje od pre 5 godina, ali to je nevažno, i nije zadatak masa da to teorijski tumače, nego revolucionarnih organizacija.

Ne radi se, dakle, o nekakvim „tradicionalnim“ vezama sa Istokom, jer i pored istorijskih veza sa Rusijom, teško da se Kina može uklopiti u tu jednačinu. Radi se o težnji za istinskom nezavisnošću, koju male i periferne države u doba zapadne hegemonije mogu ostvariti samo etapno. Realna snaga i ekonomski interesi Rusije i Kine percipiraju se kao podobni za niži stepen eksploatacije i više prostora za političku autonomiju. U tom smislu se ove supersile doživljavaju kao „prijateljske“.

Životni standard je i dalje važan faktor u podsticanju ovih težnji, ali ne i presudan. Džaba ispiranje mozga „evropskim standardom“ i „demokratskim principima“ kad iskustvo kontinuiranog zapadnog investiranja i krojenja političke atmosfere govori da njihova primena za nas „divljake“ ne važi. 

Istovremeno, ekonomska moć Istoka je znatno porasla, pa se sve manje nameće izbor između evropske razvijenosti i neevropske zaostalosti. Slogan „Evropa nema alternativu“ sada više ni u tom smislu ne važi.

Takođe, ovde se jasno iskazuje otpor i ka krajnje desničarskim „alternativama“ koje baš poput njihove liberalske sabraće, podjednako teže ka evropskoj budućnosti. Vozeći se na krilima Trampove pobede u SAD i jačanja konzervativnih snaga u Evropi, preplaviše nas idejama o zapadnjačkim „alternativama“ Zapadu. Paradoks, zar ne? Kažu vam: „Mi nismo za EU, ali smo deo Evrope“, plašeći se uspona Istoka i trudeći se da svaku kritiku imperije kulturalizuju

Kao da je pre EU postojala nekakva humana Evropa, neizgrađena na vekovima kolonijalizma i genocida nad autohtonim narodima osvojenih kontinenata. I, kao da je Evropa geografski, a ne politički definisana. Upravo zato Srbija, ili npr. Rusija, nikada nisu doživljavane kao deo Evrope, dok evropska doseljenička kolonija u Aziji – Izrael – jeste. Kakva Evropa, kakvi bakrači.

Kako komentarišeš najnovije priznanje Kosova od strane Izraela?

Odlično. Svaka ptica svome jatu leti.  

Impreijalizam i multipolarnost

Naveo si kako svaka kritika imperije biva kulturalizovana. Interesantni su primjeri na Balkanu i u Crnoj Gori gdje politička ,,elita’’ sve probleme pokušava da svede u jedan od dva nacionalna antipoda. Ta se praksa sprovodi stvaranjem često nacionalnih antipoda. Na primjer, kada se ulazilo u NATO pakt,  Srbi su protiv, a Crnogorci za ulazak iako je po istraživanjima većina građana Crne Gore bila protiv. Šta je po tebi kulturalizacija same kritike?

Adresiranje političkih problema sa stanovišta društvene nadgradnje i guranje ekonomske baze pod tepih. To dovodi i do svojevrsne kanibalizacije marksističke terminologije, pa se sve češće bespredmetno gađa „autošovinizmom“ ili „autokolonijalizmom“, kao da rasizam u svim svojim oblicima nije plod ekonomskog parazitizma osvajačkih društava. 

Desničarski „kritičar“ želi bolji tretman od strane Zapada, tj. da mu se prizna ljudskost, pa da gradi odnose sa imperijalistima na principima „jednakosti“ i „međusobnog uvažavanja“. Odatle taj paradoks, jer imperijalizam je međunarodna forma kapitalističkog načina proizvodnje koju karakteriše prenos vrednosti iz eksploatisanih zemalja u zemlje eksploatatora, a ne otvorenost za pregovaranje. 

Tako borbu protiv međunarodnog kapitalizma preusmeravaju ka borbi za multipolarnošću, a mirnu koegzistenciju nacionalnih kapitalizama predlažu kao rešenje. Međutim, ne kažu vam (a, kako bi kad ni sami ne razumeju) da je kapitalizam – još od svojih početaka – polarizujući sistem, što se ne da izmeniti dobrom voljom. Multipolarnost je moguća samo kao privremena faza u toku restrukturisanja svetske privrede, do zamene starog hegemona novijim. I uvek će oni na suprotnom polu, koji čine izvor jeftine radne snage i sirovina, trpeti neku formu kulturnog zlostavljanja, od blažih do težih oblika rasizma, uključujući i „auto“ varijante.

Razumevanje političkih tendencija u imperijalističkom svetu zasniva se, dakle, na razumevanju njegovih ekonomskih funkcija. Imperijalističke zemlje ne mogu izabrati da vode ili da ne vode imperijalističke politike. One su prosto posledica imperijalističke ekonomije. 

To su, dakle, lažne leve i desne alternative.

Koje su „lažne alternative“ na Balkanu?

Sve objektivne „opozicione“ snage. DF je lažna alternativa DPS-u. Đilasi, Obradovići i Radulovići su lažne alternative Vučićima i Dodizima. Evo sad i ovaj Grigorije koga su poslednjeg izbacili iz laboratorije. 

Isto je i sa levicom. Od kako su Čavez i Morales pokazali da i legalistički front može da da ploda, imperijalizam se pobrinuo da patentira i taj proizvod. Sad za patent plaćaš, što ideološkom korektnošću, što okvirima delovanja. Tako da, eto, imaš opasan i bezopasan socijalizam. 

Šta je opasan, a šta bezopasan socijalizam?

Severna Koreja. Bezopasna je kritika Severne Koreje.

Muzika…

Da se na kraju vratimo na ono po čemu si najpoznatiji – muziku. Šta slušaš ovih dana i da li otkrivaš nove stvari?

U mojim godinama nema ništa novo. Baš nedavno pričam sa zetom o tome koliko je životnog iskustva potrebno da bi neko napisao i otpevao nešto što bi nama privuklo pažnju. Šta može neki dvadesetogodišnjak da ti ispriča što već nisi čuo ili doživeo? Možda zbog toga ljudi u godinama više slušaju džez i instrumentalnu muziku. 

Stara muzika je uvek tu. Bluz, rege, pank, sve forme roka, hip-hop… i narodna muzika, naravno, pre nego što su ih više klase kidnapovale i pretvorile u modernu tržišnu varijantu. Uvek mi je bila mrska muzika viših klasa, bilo da je u pitanju komercijalna forma u cilju stvaranja profita ili alternativna koja se bavi meni stranim iskustvima i autorefleksijama dokoličara. 

I za kraj, šta za tebe predstavlja FC Apatride UTD? Bend ili nešto više od toga?

FC je nevažan. Važna je Srbija, važan je Balkan, važni su ljudi. Mikrofon je tu da zadovolji duhovne potrebe, artikuliše nova politička saznanja i podrži progresivne akcije dok se ne stvore uslovi za pušku. Tada nastupa prava umetnost.

autor naslovne fotografije: Zoran Stanić