Rep može samo gdje se ne može

,,Hoću da glumim!“, svađao sam se sa zidovima stana, zatvoren za vrijeme policijskog časa, i glumio sam ali bez publike, pa sam se u par koraka našao na ulici da je potražim. Pustoš. Policija ne bi mogla da bude publika, jer bi zaigrali u predstavi, u čijem zadnjem činu ja plaćam kaznu. Nije mi se išlo ni u njihov zatvor, niti nazad u zatvor stana. Kad sam ih spazio, strknuo sam u neki mračan kvart.

Lutam tako nasumično i naletim na jezivu ekipu. Očigledno, tu su oni policija. Čim su me uočili spremiše banditi, jasno viđeh, da me utabaju, da mi uzmu iz džepa zadnji groš, pa da se po meni iskaču još!

Nemoj da se plašiš, rekoh tiho sebi,
jer repčina oštra mač i štit je tebi!

Još od prvog osnovne slušam tvrde bitove,
Pa pozvah u pomoć usvojene ritmove.

Viknuh:

Niko nije pobjeg’o, iz svoje mile kože!
rep i može samo tamo đe se ni ne može!

Bagra zastade iznenađena mojim riječima, a ja, kao nošen višom silom izvadih telefon, prislonih ga na usne, kao da je mikrofon, i počeh da repujem, slažući rime skladno uz kvalitetnu matricu koja je dopirala iz nečijeg stana.

Rap

Neću da sam down, neću da sam up,
gdje god da se pojavim, baciću stand up!

Pandurima zbrisao, kao Robin Hud,
žandarski je čas počeo, štekn’o se u hud.

Sad se moram predstavit, ekipi iz huda,
da pokažem – znam šta hoću i da imam muda!

Nisam neki reper, to da bude jasno,
ja sam glumac – pripovjedač i govorim glasno!

Učio se stavu, od Smoke Mardeljana,
ratujem na drugom frontu, ali ista strana!

Prijemni za teatar, u hudu polažem,
da otplatim karmi račun, i čist da sam kažem.

Jer sam od djetinjstva, ulicama vičan,
družio se s kojekakvim, o toj karmi pričam.

Zato što sam morao, nije da sam htio,
da opstajem kojekuda, izbjeglica bio.

Držim se svog puta, od đavoljeg dalje,
baci ti kovanice, pa kamataše šalje.

Bacam oštre rimčuge, kao Vasko Popa,
il’ mi vraćaj krpice ,il’ ponesi dopa.

Luiđi Pirandelo, repuje fratello,
na sceni Šest lica, traže depresivca.

Gazim lažni moral, kao Bernard Šo,
kad mu Hamlet skrečuje, profi dobar flow.

Ne vraćaj mi krpice, jebale te one,
trebaće ti za suzice. – Za kim zvona zvone?

Sve i da ih doneseš, s vrata mi se vuci,
Besame mucho bananu, rukavice navuci.

Što nam reče Dino, to ne može svak,
al’ ako me ne pustiš, biću manijak!

Ne zato što jesam, neg’ zato što nisam,
čovjek ne može da nije, a da se ne razbije.

Puštaj me na daske, koje život znače,
ako nećeš biće ti da te u ad bače!

Pa ćeš postat persona, a ne više ličnost,
bićeš sijenka Bergmanova, avetima sličnost.

Pusti me na scenu, da razdužim dug,
napišem ti pismo, i zatvorim krug.

Moram da vam darujem, što mi dade Bog,
ko mi na put stane, izrašće mu rog.

Al se bosti nećemo, jer ja nisam bik,
da ukrotim govedo, ja sam umjetnik!

Slažem rime direktuša, da ne strada moja duša,
moram da se borim, za ono što volim.

Kroz Danteov pakao, prošao dva kruga,
sve između redova, zbog vraćanja duga.

Sad se Bogu molim, da budem, da volim,
da kroz ljubav podijelim, ono što mi dodijeli.

Od tog što mi dodijeli, stvorim dobro djelo,
po tom da me poznaju, i svi ko sam doznaju.

Ako krenem u krivo, bližnji da me spriječi,
jer samoća krvari, prijateljstvo liječi.

Zato hoću publiku, da javnosti publikujem,
i nazovem rubriku, sebe kojeg razumijem!

Dosta sam te trpio, svoju psihu krpio,
nisam post’o biljkom, već čovjek s ožiljkom.

Zato se pripazi, moja noga gazi,
sve što hoće da bude, blokada na stazi!

Pa i ako poginem, posle ovih rima,
povući ću za sobom, najjačeg iz tima!

Zato imam palicu, da izlupam guzicu,
onom koji kaže, pripovjedač laže!

Ja put drugi nemam, pa sam sasvim spreman,
od zla da se otrgnem, i da šutnem neman!

Ako nećeš tako, prodaj dušu svakom,
što dobiješ na lutriji, isplatićeš na ćupriji.

Skeledžijo, siledžijo, ne vozaj me preko,
čuvam svoje dostojanstvo, nikad predaleko!

Svijet je post’o tartar, trebaće nam bolnica,
i ljubavi tvornica, od mene teatar!

Ja ću lijek da даю, насколько я знаю,
kako mi je rečeno, neka bude liječeno.

Nisam neka ličina, ni glumačka maska,
ja sam glumac-pripovjedač, pozornica-skaska.

Što te duša boli, nemoj da te čudi,
mora dar svoj da se voli, i drugome nudi.

A da bi darovao, ne moš bit ni malo zao,
jer zlikovac neda, srcu da se preda.

Zato se probudi, strahove otresi,
to što hoćeš budi, budi to što jesi!

Stajem, a matra se još čuje iz stana. Glavni bandit sa ožiljkom umjesto face počinje polako da aplaudira, a potom, slijedi kiša aplauza, uz zvižduke, povike i ovacije.

Poklanjam se oprezno, glavnoj glavi prilazim,
gledam ga u oči, na crtu mu izlazim.

Dugo me gleda ,,pogledom od hiljadu milja” pa kaže:

“Ispit si položio, odma tutanj dalje,
nisi fejker, vidim, sudbina te šalje.”

Bacam ruku svima, i još koja rima,
pa pičim iz huda, k’o strijela Robin Huda! Yeah!

Rep i može samo tamo gđe se ni ne može! Yo!