Sklonište od lažnih autoriteta

razgovarao: Aljoša Turović

„Loša nacija okupira Beograd, to je nacija lažova i lopova, policije, mafije i ostalih skotova, u žitu ima kukolja, ali ovo je Gomora” – tako kažu stihovi benda Pogonbgd i sa istim bi se mogli složiti i mnogi stanovnici drugih gradova. Ali i mnogi od nas „u svojoj glavi menjaju ceo svet”,  „noći menjali za dane, krov menjali za nebo”. Oni su Pogonbgd, zvuk Beograda ili bolje rečeno zvuk Blokova. Nastali su 2004. godine i iza sebe imaju 3 albuma, nekoliko singlova, nastupe sa mnogim regionalnim i svjetskim zvijezdama, ali i solo nastupe na kojima je atmosfera bila na zavidnom nivou ravnom nekim svetskim zvijezdama, između ostalih dvije svirke u Podgorici.

Za početak bih volio da nam kažete kako je nastalo ime Pogonbgd? I da li je pravilno Pogon BGD ili Pogo NBGD?

Zapravo, pravilne su obe verzije, jer je ime benda i zamišljeno da bude igra reči.

Vaš bend je specifičan po mnogim stavkama, a jedna od njih je i ta da ste jedan od rijetkih pank bendova mlađe generacije da je o(p)stao na sceni. Na mnogim festivalima headlineri su još uvijek neki bendovi nastali 80-tih i 90-tih. Da li mislite da je starija generacija kreativnija i vrednija ili da su njihovi „uslovi rada” bili bolji? I da li su mlađe generacije u potpunosti „deca propagande”?

Na sceni smo i dalje jer volimo da sviramo i pravimo pesme, mada i nismo nešto preterano aktivni. Ipak je ovo nama samo hobi i svako od nas radi neke druge poslove. Hoću reći, ne živimo od muzike i to je ono što nas oslobađa. Nemamo preterana očekivanja, najvažnije nam je da se dobro provodimo i pevamo pesme u koje verujemo. Publiku doživljavamo kao ortake. Definitivno postoji nešto u vezi 80ih i 90ih… Uglavnom su opstajali bendovi koji su bili kvalitetniji, a i tih godina nije bilo socijalnih mreža, niti interneta uopšte, pa je uglavnom samo najbolje dopiralo do ušiju publike. Sad ima i boljih bendova, ali je tržište prenatrpano za naše apetite. Teško se probere i veže za nešto. Festivali moraju da privuku ljude velikim imenima i zato su neka imena (zasluženo) dežurni hedlajneri. Apel za organizatore je da uporedo sa time ulažu u mlade bendove i njihovu promociju, jer u suprotnom neće imati ko da nasledi ove današnje hedlajnere. Mislim da smo svi deca propagande, ali da od nas zavisi u kojoj meri će sve informacije i dezinformacije kojima smo izloženi uticati na naše živote. Što manje – to bolje.

Dok mnogi današnji bendovi eksperimentišu sa zvukom, praveći fuzije više žanrova, vaš bend je ,,povratak korijenima” – svirate klasičan pank kakav su stvarali velikani ovog žanra poput Business-a, Cockney Rejects-a etc. Da li mislite da je pred nama stvaranje novih žanrova ili da ćemo usled zasićenosti dobiti povratak korijenima? 

Mislim da se naš žanr vremenom dosta pomerio u odnosu na korene na kojima smo odrasli. Za naša shvatanja, dosta smo proširili pristup rokenrolu. Ali kad čuješ Koknije, Blitz (ako ćemo o oi!-u) ili gomilu drugih pank rok bendova, vidiš da su i oni to radili na svoj način u skladu sa svojim vremenom. Jednostavno smo sa godinama došli do nekog našeg zvuka i iskreno se nadam da nikada nećemo prestati, makar pomalo, da iznenađujemo publiku sa novim pesmama. Jeste to klasika, gitara, bubanj, bas, ali mislim da u tome svemu može da se nađe dovoljno prostora za eksperimente, a da to i dalje bude to. Poenta je da i koreni mogu moderno da zvuče. Lično nemam problem sa muzičkim eksperimentisanjima i u širem smislu, sve dok je poenta i priča na mestu.


Da li mislite da je moguće da novi bendovi stvaraju klasičan pank, metal, rok, džez, hip hop ili neki drugi žanr, a da opet to ne bude ,,već viđeno”? 

E, u tome je umetnost. Mislim da je moguće. Definitivno na neki način robuješ žanru, ali mislim da je moguće izneti nešto novo na „klasičan” način, koji je opet prilagođen vremenu u kojem smo. Ali na kraju, kad pravimo muziku, razmišljamo o drugim stvarima, o pesmama konkretno. Pristup i zvuk se u procesu iskristališe sam.

Koji bendovi su na vas najviše uticali? Ko su „vaši heroji, sa vama su I kad ste sami”?

To je najbolje da svako kaže za sebe, al evo pošto trenutno pišem ja (Sale) reći ću kako je to išlo kod mene. Počeo sam sa Tony Hawk’s Pro Skater 2 soundtrack-om i tu sam počeo da slušam metal, rep, punk, posle sam se okrenuo punku skroz. Bad Religion, Ramonsi, Pistolsi… Posle Ritam Nereda, Discipline, Kokniji, Marfisi, Biznis, Spareri, Blitz, Damned, The Clash, 4 Skins, The Adicts, Kud Idijoti, Zabranjeno Pušenje… to su bili neki heroji krucijalnog perioda našeg stasavanja u bend. Sad je glupo da nabrajam, ima more bendova koji su uticali na mene i sve sam ih obožavao ili ih i dalje obožavam. Posle tog teenage perioda sam počeo da slušam svašta. Turbonegro mi je poslednji bend kojim sam bio opsednut… Ali uvek slušam svakakve žanrove i nailazim na sjajne bendove.

Pank je sam po sebi uvijek bio pobuna. Protiv ovakvog svijeta, protiv sistema, protiv vlasti. Sama pojava Pistolsa je bila pobuna protiv svega onoga što prvo pomislimo kad kažemo Engleska i kao takvo razbijanje stereotipa o Englezima kao jednoj mirnoj naciji koja ispija čaj i priča sa otmenim akcentom. Na našim prostorima imamo KUD Idijote koji su bili oaza u jednom moru ludila i nacionalizma u ratom razorenoj Hrvatskoj. Da li mislite da će pank dovesti do neke velike promjene u samom društvu? 

Mislim da sistem uvek nađe način da instrumentalizuje pobunu u sopstvenu korist, da obmane i da na kraju ,,pobedi”. Na žalost, mnogo stvari ne valja u svetu, a kamoli kod nas. Uvek će biti nekog glasa razuma ili buntovništva, bilo da se radi o bendovima, bilo da se radi o razmišljanju ljudi uopšte. Mnogo treba vremena još da prođe da bi nešto bitno moglo da se promeni. Mislim da jedino što nam preostaje, jeste da menjamo mikrosvet u kome živimo i ako tako svako bude radio, ovaj svet će postati sjajno mesto. Ali problem je u samim ljudima, jer da bazično nismo takvi kakvi jesmo, ništa od sistemske nepravde ili problema sa kojima se danas susrećemo ne bi ni moglo da postoji. Promene će doći kada se ljudi promene i prestanu da izmišljaju načine na koje će da se podele. Bilo da su to klase, rase, nacije, religije…  U suprotnom ima da ratujemo dok se ne istrebimo. Jer to sve uvek neko treći koristi i profitira jer „vrana vrani oči ne vadi”.

Današnja ,,evropska industrija zabave” pravi takve festivale koji su ,,usko specijalizovani” – pank festivali, hip hop festivali, metal festivali i sl. Da li mislite da je to bolje rješenje za razvoj alternativne muzike ili ste više pristalice „mješovitih festivala”?

Ja jesam pristalica mešovitih festivala, jer dobru muziku ne treba seći na žanrove. Bolje objediniti publiku, biće bolje i bendovima i neće biti dosadno. Pogotovu što ljudi sve više slušaju široku lepezu muzičkih pravaca. Zapravo, mnogi festivali zaista tako i funkcionišu. Doduše, kontam da neka veza ipak treba da postoji jer ne mogu da zamislim da otvaramo neke turbo folk autotjunaše. Možda sam sad sam sebi uskočio u usta.

Volio bih za kraj da se osvrnemo na region – da li vidite svijetlu budućnost ovom žanru I koje bendove biste izdvojili kao najzaslužnije za „vraćanje buke na ulice”?

Ja mislim da je ovaj region oduvek imao sjajne bendove i ne verujem da će se ta tradicija bitnije menjati. Svaki rokenrol (u širem smislu) bend vraća buku na ulice i pokazuje da ovo nije samo era usranih rijalitija i muzike sa toksičnom i prozaičnom porukom, već da iako nas oduvek mediji ignorišu, mi postojimo i ima nas mnogo, da ne kažem gomila. Ne bih izdvajao posebno neke bendove, jer ih ima baš dosta i svi su za poruku i priču izuzetno značajni. I pank scena i hardkor scena i metal scena, svi su zaslužni za vraćanje buke na ulice i svako ima svoju ulogu. Bitno je da se ujedinimo i borimo protiv „pravog neprijatelja” kako je to već Miki Fitz objasnio.