ŠUMES – festival šumskih susreta i avangardnog teatra

Svi pozorišni festivali liče jedan na drugi. Svaki prikazuje pozorišne predstave, domaćih i stranih produkcija, nacionalnih ili alternativnih teatarskih trupa, ali samo je jedan autentičan i dosledno spontan kao sama suština pozorine igre. To je Šumes, festival šumskih susreta i avangardnog teatra u jednoj od najstarijih komuna u Evropi. Utisak koji ponesem nazad sa sobom u grad posle svakog Šumesa vraća veru u to da i dalje postoji umetnost.

Pozorište je jedno od retkih umetnosti koje nastaje i postoji isključivo u datom trenutku. Neka predstava ima određeni broj izvođenja i pošto bude skinuta sa repertoara ona više ne postoji kao umetničko delo. Reči i rečenice nekog romana će ostati u knjigama, film na traci i digitalnom formatu, muzika na ploči ili CD-u, slika na platnu. Pozorišna predstava će postojati posle izvođenja samo u našem sećanju dok i ono ne izbledi i izobliči se usred prolaznosi i vezivanja sa drugim utiscima.

Pozorište je sada! Njen medij nije reč, boja, pa čak ni slika, već sam život konkretizovan u određenoj radnji, naraciji i dešavanju. Zato pozorište može da bude svuda, a ne samo u pozorišnim salama. Ono može da se igra na ulici, livadi ili u šumi. Alternativan prostor u kojem se izvodi predstava može da bude svojevrsna scena sa dekorom i kompozicijom mizascena.

Svi pozorišni festivali liče jedan na drugi. Svaki prikazuje pozorišne predstave, domaćih i stranih produkcija, nacionalnih ili alternativnih teatarskih trupa, ali samo je jedan autentičan i dosledno spontan kao sama suština pozorine igre. To je Šumes, festival šumskih susreta i avangardnog teatra u jednoj od najstarijih komuna u Evropi, Porodici bistrih potoka na planini Rudnik koji se već devetnaest godina odražva svakog poslednjeg vikenda avgusta.

Porodicu bistrih potoka osnovao je Božidar Mandić pre više od četrdeset godina došavši sa svojom ženom i nekoliko prijatelja iz Novog Sada na planinu kako bi napustio civilizaciju i otpočeo život u prirodi. Mnogo je vode proteklo potocima Rudnika i mnogo lica prošlo kroz komunu, ali jedan lik i dalje ostaje tu. Utopista i ratnik za autentičnost življenja: BoMa, Bole, Boža, Boško, Božidar Mandić.

Božidar Mandić, Foto: Nemanja Jovanović; Izvor: ekspres.net

Nekoliko elemenata su izuzetno važni za svakog ko planira da poseti Porodicu bistrih potoka, a naročito u vreme Šumesa.

Na prvom mestu jeste ekološka svest koja je u komuni na veoma visokom nivou. To podrazumeva poštovanje prema prirodi i šumi, čuvanje zemlje na kojoj živimo. Plastika se smatra nepoželjnim elementom.

Drugo je umetnički izražaj. Naravno da nismo svi umetnici i ne moramo da se izražavamo kroz umetnost, ali ukoliko to jeste, samo svojim prisustvom na Šumesu moći ćete da uradite nešto što će vas predstaviti ili će predstaviti temu kojom se bavite kao umetnik. Uopšte nije važno o kojoj umetnosti se radi, iako je akcent na teatarskim formama, to vrlo šesto ne mora da bude nužno.

Treća važna stvar jeste deljenje i zajedništvo. To podrazumeva deljenje prostora, hrane ali i obaveza prema komuni u kojoj živite. Ako neko želi da popije kafu, bilo bi uredu da sve pita da li i oni žele kafu. Ako je vreme ručka, a neko je otišao na potok da se okupa, onda će svi sačekati da se taj vrati da bi zajedno ručali. Ista stvar je i sa poslovima u komuni, međutim njih nema u velikoj meri za vreme festivala. Ove tri stvari su neka vrsta svetog trojstva Porodice bistrih potoka.

Meni je ovo četvrti Šumes na koji odlazim i nikada ne znam šta ću tamo da doživim i kroz kakva iskustva ću da prođem. Sa sigurnošću mogu jedino da se nadam novim poznanstima i razgovorima u atmosferi spontanog zajedništva koje baštini komuna. Susreti umetnika u šumi jeste Šumes. Umetnika kakve ne možete bilo gde da sretnete, pa čak iako ih sretnete nećete sa njima živeti nekoliko dana, deliti prostor, hranu i vreme za razgovor. A Porodica bistrih potoka vam pruža baš takvu mogućnost.

Baviti se umetnošću u ovoj komuni ne znači samo participirati u umetničkom delu ili reprodukovati umentičko delo. Baviti se umetnošću znači istraživati medij, formu i samu ideju umetničkog dela kao takvog. Preispitivati značaj umetnika kao takvog i njegovih mogućnosti da utiče na sopstenu okolinu i svet.

19. Šumes otvoren je razgovorom na temu „Umetnost kao bunt protiv same umetnosti“. Nakon toga su usledile predstave i performanse prema dogovoru sa Draganom Jovanović, glumicom iz Narodnog pozorišta u Nišu koja je svojevrsna selektorka festivala i Božidarova desna ruka.

Šumes nema unapred spremljen program kojim bi se reklamirao u medijima, već samo poziv umetnicima i gostima, tako da program festivala nastaje spontano i na licu mesta. Pored buto plesa, žongliranja vatrom, beketovskih teatarskih formi i artoovskog ritualnog teatra festival su upotpunile i muzičke sesije, filmske projekcije, izložbe i blokovi poezije. Napravljena su i tri omaža velikim umetnicima koji su dolazili u Porodicu bistrih potoka. Zajednička fotografija pored klozeta koji je svojeručno napravio Želimir Žilnik, igranje odbojke za Jovana Ćirilova i sedenje na klupi posvećenoj Nedi Arnerić.

Iskrenost i posvećenost ovom festivalu kako od strane organizatora tako i od onih koji dolaze iz godine u godinu vrlo je važna za opstanak ove oaze avangarde i permanentnog preispitivanja onoga što radimo kao umetnici.

Utisak koji ponesem nazad sa sobom u grad posle svakog Šumesa vraća veru u to da i dalje postoji umetnost koja nije ukalupljena u tržište i tiraž. To ne znači da umetnici ne treba da zarađuju od svoje umetnosti, već samo da im to ne sme biti jedini cilj jer tako umetnost gubi svoje tkvio, a ako umetnost izgubi svoje mišiće čovečanstvo će ostati kost i koža.

Nenad Lančuški