Univerzum uvek nagradi hrabre poteze

razgovarao: Nikola Nikolić, foto: Ema Bednarž

Na nedavno održanom Festivalu internacionalnog alternativnog teatra, sporedni, neteatarski dio programa obilježilo je gostovanje Radmile Petrović – mlade, ali posljednjih par godina i te kako prepoznatljive pjesničke figure. Ovo ne važi samo za lokalne okvire, uprkos relativno novijoj pojavi, pošto se njena poetika s lakoćom razgranala i primila na širem jezičkom području. Znalci su saglasni da se radi o glasu koji je nenadano (na velika vrata) unio nove tonove u regionalnu pjesničku scenu. Radmilina poezija toliko je skopčana sa iskustvenim da su je ubrzo počeli predstavljati odrednicama proisteklim direktno iz njenih stihova – „šmeker-devojka“, ili ona koja ima „perorez u džepu i žice u brushalteru“. Pitanje je to spontane reakcije: čitaoci reaguju na autentičnost prišivajući autoru ono što može ali ne mora biti do kraja autobiografsko. Neko bi rekao da se stvara nepotrebna fama, koja možda ne pristoji umjetnosti, odnosno njenim pomalo čistunskim normama. Sve su to, ipak, marginalna pitanja za nekoga čija ličnost plijeni skromnošću, a poezija – zbog ovoga prvog pomalo neočekivano – vješto izlivenom žestinom.

Ovog ljeta bila si na više promocija širom regije, od toga u Crnoj Gori čak nekoliko puta. Kako si zadovoljna prijemom od strane domaćina i posjetilaca?

Vrlo sam zadovoljna što prijemom svoje poezije, što domaćinima. Crna Gora nije izuzetak lepe balkanske prakse gostoljubivosti. Kad god odem tamo kažu mi: Mi Crnogorke/ci vrlo dobro razumemo o čemu pričaš u svojim pesmama.

Je li te iznenadilo toliko ovdašnje interesovanje za tvoje stvaralaštvo?

Verujem u umetnost pa me ne iznenađuje previše kad se ljudi interesuju za nju. To je valjda prirodno stanje, umetnost se bavi ljudima, a naročito poezija. Tačno je da ne izazove svaka zbirka poezije toliko interesovanje, ali ne bih to posebno komentarisala, sem što ću reći da mi je jako drago da je sa mojom poezijom to bio slučaj i da sam oduvek verovala u njenu snagu.

Razlog je, prije svega, zbirka poezije „Moja mama zna šta se dešava u gradovima“, koja privlači pažnju čitalaca i medija i dvije godine nakon što je objavljena. Kako s ove vremenske distance gledaš na nju?

Čudno je to zapravo, u neku ruku ta zbirka mi je postala strano telo u smislu da sam nekako morala da je otpustim da bih razmišljala o daljem smeru svog pisanja. Ali, neosporno, ponosna sam na tu zbirku!

I ranije si pisala i objavljivala poeziju, ali pomenuta knjiga je prilično prodrmala regionalnu pjesničku scenu i lansirala te među najznačajnija imena njene novije generacije. Kako pojašnjavaš sebi tako munjevit uzlet?

Gledam to kao srećnu okolnost i ne pojašnjavam sebi razloge previše osim što verujem da sam dala više nego što ljudi u proseku daju dok pišu, i da je publika to možda primetila.

A kako je sve to na tebe uticalo? Koliko ti se promijenio pristup poeziji, radu, osmišljavanju budućeg kreativnog zamaha?

Našla sam se u središtu interesovanja i stihijski sam radila kako mislim da treba. Odgovarala na intervjue, išla na gostovanja, rezidencije. Sve je to promenilo moj pristup životu, ne samo poeziji. Imam bolje shvatanje šta se dešava na regionalnoj ili evropskoj sceni i kako stvari funkcionišu. Sve to nije previše korisno u kreativnom smislu, možda je čak i bilo lakše dok nisam znala. S tim u vezi, potrebno je malo mentalnog napora ograditi se od nekih praktičnih činjenica i nastaviti raditi na novom tekstu kao da se baš ništa prethodnih dve godine nije dešavalo.

Knjigu je objavila izdavačka kuća PPM Enklava, dok je urednik bio Zvonko Karanović, jedan od vodećih pjesnika sa ovih prostora. Opiši nam malo rad sa njim, ali i uopšte nastanak zbirke – oko kojih su se ideja grupisale pjesme, oko čega si se dvoumila, da li je bilo bojazni od izlaska u etar?

Zvonka Karanovića upoznala sam u Domu kulture Studentski grad u Beogradu gde je držao radionicu pisanja na koju sam se upisala te godine. Lepo je reagovao na moje pesme, sviđale su mu se i brzo je predložio da izda moju zbirku. Rekla sam mu tada: Zvonko, moram prvo da diplomiram. I tako se i desilo. Pola zbirke je nastalo na radionici, a za drugu polovinu pitala sam sebe: Šta zaista želiš da kažeš? Zvonko je mnogo pomogao, pre svega dosta sam naučila na njegovoj radionici. Takođe, atmosfera koju smo imali na toj radionici, koleginice/ge pesnikinje i pesnici koji su bili izuzetno talentovani i prijateljski, ali i kritički nastrojeni je nešto što ne znam kad će se ponovo dogoditi. Moj plan je bio da zbirka ima određen narativni tok, što je Zvonko kao urednik podržao. Nije dozvolio da u nju uđu neke od pesama koje su ispod nekog standarda koji smo postavili. Nisam se previše dvoumila ni oko čega, a ako bih se dvoumila, pitala bih urednika za mišljenje. Bilo je malo anksioznosti, priznajem, ali brzo je prošla. Univerzum uvek nagradi hrabre poteze.

Osoba si koja dobro poznaje selo i koja se ne libi da piše o onoj drugoj, manje idiličnoj strani „seoske idile“. Gomila knjiga obrađuje grad sa stvarnosne pozicije; no, malo je onih što su ruralnu sredinu podvrgli sličnoj, oštrijoj optici. Unoseći ove motive u književnost, kao da si udarila temelj nekoj vrsti antipastorale?

Samo sam htela da govorim o realnosti sela, suočena sa njegovom idealizacijom kojoj su građani skloni. A možda više od toga, govorila sam o mentalitetu koji je prisutan i u gradovima, ne samo na selu. Mada ga je na selu lakše identifikovati. Ako „udaram temelje antipastorali“, to je možda jer su muškarci dugo dominirali pisanom rečju, a selo za njih možda i jeste idila, s obzirom da oni nisu pol koji je tamo ugnjetavan.

Kakve su bile reakcije tvog matičnog područja – onoga prema kojem si bila surovo iskrena?

Zapravo, sjajne. Isključujući moju najbližu familiju, koja je prilično uzdržana po tom pitanju. Ćerke su kupovale moju zbirku i dolazile u naše selo da to čitaju svojim roditeljima. Dobila sam neko zvanično priznanje od svoje opštine Arilje. Takođe, srela sam komšiju na glasanju, komšiju nosioca patrijarhalnih vrednosti o kojima pišem, i on je rekao: Piši, sve je istina. Možda je to najlepši komentar koji sam dobila ukupno uzeto, mada ih je bilo dosta.

Kako je na tvoju životnu i poetsku perspektivu uticalo preseljenje u Beograd, u posve drugačiji kontekst?

Uticalo je razvojno. Da nisam došla u novi kontekst, dugo ne bih postala svesna iz kakvog konteksta potičem i nikad ne bih napisala pesme koje sam napisala. Ne bih imala taj sudar vrednosti, tu tenziju koja je potrebna za stvaranje.

U tvojoj novoj životnoj fazi bitnu ulogu igra i nauka – odlučila si se za studije ekonomije. Na koji način ova činjenica, uz druge koje diktira velegrad, utiče na tvoj umjetnički angažman?

Da, master sam ekonomistkinja po obrazovanju i razmišljam kako bi bilo najbolje po mene to nadalje iskoristiti. Mnogo se toga promenilo poslednjih meseci, revidirala sam svoje želje i ciljeve. Šta god da odlučim, drago mi je da imam diplomu fakulteta koji sam oduvek želela da završim i koji mi je pomogao da shvatim kako svet funkcioniše i postanem „deo sveta“, kako se nisam osećala dok sam odrastala u svom selu.

Kad smo kod angažmana, da slučajno ne preskočimo ni ono najdosadnije pitanje: na čemu trenutno radiš, možeš li nam nešto najaviti?

Ne volim da najavljujem jer se lako desi da promenim planove, barem u ovom trenutku života. I onda moram da se pravdam zašto nije onako kako sam rekla da će biti. Ovako, samo ja znam i ne moram nikome da objašnjavam. Obožavam odraslo doba baš zbog toga što nikome ne moraš ništa da objašnjavaš.

Kakav je tvoj stav po pitanju institucionalne podrške kulturi – da li joj je potrebna da bi se razvijala?

Dobra stvar je da poeziji u suštini ne treba pomoć da bi opstala. A na našim prostorima, kada govorimo o kulturi i umetnosti, nažalost, uglavnom govorimo u terminima nestanka ili opstanka. Kao ekonomistkinja smatram da bi prelazak na termin „razvoj“ zahtevao investiranje novca. A kažu, nema za ove svrhe, ima uvek preče. S čim se ne slažem, jer po čemu se izdvaja neka država ako ne po umetnicima i umetnosti koja nastaje u njoj.

Razmičem ti grudi kao grane voća

ljudi u mom selu

počeli su da čitaju poeziju

i zato ne smem reći